Тумарање по престоници

Како то прија човеку када прочита да је Београд недавно био на насловној страни "Википедије" – популарне интернет енциклопедије, коју прелистава стотине милиона људи широм планете. Или, када комшија из категорије европских интелектуалаца каже недавно да му је наш главни град одувек био леп, али је сада некако још лепши, Београђанке биле симпатичне, а сада су лепотице, да је у светским медијима све више похвалних информација о људима из града који живи пуним плућима...

А онда, оно непријатно, са чиме не можемо да се изборимо чини се – довека. То је организација живота у великом граду, ситнице са којима се свакодневно суочавамо. Реч је, пре свега, о градској сигнализацији. Од обележавања улица, свакојаких саобраћајних знакова до непостојећих путоказа.

Нема броја улицама на којима су окачене две табле – једна испод друге, наравно са различитим називима, или именима. Па је тако, на пример, Дечанска истовремено и Улица Моше Пијаде, Светогорска је и Улица Иве Лоле Рибара, Булевар револуције је и Булевар краља Александра. Улица Ђуре Салаја је Десанке Максимовић донекле, а однекле Улица краља Милутина. Бивша Улица 29. новембра има нове називе однекле и донекле. И да не набрајамо даље. Да ли постоји неко надлежан у граду, питају се странци, ко би требало да тај, ипак, невелики посао уради како ваља једном за сва времена. Зар је заиста толико тешко и скупо за неко разумно време уједначити табле са називима, на сваком ћошку поставити стуб са ознаком да се до следеће раскрснице налазе зграде од броја тог до броја тог. Као што је то градска култура и у најмањем европском месту.

Затим, колико је поломљених, нахерених, трулих и ижврљаних знакова поред пута. Тако искривљена табла у Булевару кнеза Александра Карађорђевића, а негде пише и Булевар мира са натписом Топчидерско брдо, показује путнику да треба да крене право према – небу, а не десно према, ушушканим, високим бетонским или гвозденим оградама, кућама у Ужичкој, или Толстојевој улици. Или, ако треба да прочита на саобраћајном знаку поруку да је забрањено заустављање и паркирање у Цетињској улици, возач мора да искриви врат бар до угла од 30 степени, или да буде, не дај боже, у позицији пијанца који из те перспективе види изврнуту слику света у коме живимо.

И, наравно, наша најболнија тачка – путокази. Иста слика широм Србије, посебно у Војводини и Београду. Некада, не тако давно, гост Београда могао је на Тргу Републике да прочита да од епицентра града до Зрењанина има 68, Загреба 400, а до Ниша 230 километара. Данас – тога нема. Као што не постоји у многим удаљенијим деловима града путоказ возачима којим путем да крену не би ли стигли до центра, или неке њима потребне градске четврти. Шта тек рећи за неосветљену Ибарску магистралу која пролази кроз густо насељене градске зоне? Тамо све и да има идеално постављених ознака не би се видели од – мрака.

Искуство Македонаца и Грка нама није ништа значило код исписивања путоказа на локалним, али и аутопутевима. Код њих су они исписани најпре на домаћем писму и језику, а потом на енглеском, односно латиницом. За домаћег туристу домаћи, за странца енглески. Ми смо пожурили, пружили већи корак ка Европи, па смо на неколико улаза у Београд поставили велике и лепе табле са називом нашег главног града, али само на енглеском – Belgrade. Без оног уобичајеног, домаћинског – Добро дошли.