Pica i u kornetu

Na Sajmu ugostiteljskog dizajna u Milanu pre dve-tri godine su prvi put posetioci mogli da degustiraju i "konopicu" - pravu italijansku picu, ali u obliku korneta za sladoled. Omastili su brk, a "konopica" je tada pošla u osvajački pohod na jelovnike picerija.
"Konopicu" je patentirao Rosano Boskolo, koji je konstruisao i naročitu peć za njenu proizvodnju. Ona mnogo manje curi nego recimo sladoled, ali ni ne fleka ruke gladnicama kao svaka dosadašnja pica s nogu. Dakle idealna klopa "za poneti".

Kornet za "konopicu" je napravljen od klasičnog testa za picu, ali je zahvaljujući peći u kojoj se "konopica" peče, hrskaviji od testa klasičnih pica. I preliv koji je za sajamsku probu ponudio Rosano Boskolo bio je klasične vrste - paradajz, mocarela i origano.

Majstori za pice severne Italije su među prvima primenili novu tehnologiju, a "konopicu" nude po ceni od 2,80 evra. Trljaju ruke od posla, jer je velika potražnja. Smislili su do sada i tri varijante ovog specijaliteta: margeritu, kaprićozu i marinaru. Pošto su na sajmu u Milanu bili i mnogobrojni srpski ugostitelji, samo je pitanje dana kada će se i kod nas pojaviti "konopica" - srpska, užička, ljuta, ala Šumadija…

Kada smo već kod naših picerija, sve je popularnija dostava pica na kućnu adresu u velikim srpskim gradovima. Pozoveš telefonom, naručiš picu koju voliš i kroz najduže pola sata pica je na - kućnom pragu.

Piće stiže besplatno, bakšiš "malom" po ličnom osećaju. Ponuda je ogromna, konkurencija je sve veća. Da bi nadmudrili konkurente, naši majstori za pice nude već i specijalitet prečnika i do pola metra, a o "ukrasima" uz kečap, mocarelu, origano, da i ne govorimo. Srpska mašta je bez premca. Međutim, izgleda da se slične stvari oko "picologije" dešavaju i širom sveta, a ne samo u Srbiji, što je Italijane počelo pomalo da - vređa.

Italijani, uobraženi "vlasnici" brendova pice rešili su da doskoče ovakvim pojavama skrnavljenja perjanice njihove nacionalne kuhinje. Doneli su stroga pravila kako bi od loših kopija zaštitila pravu napolitansku picu, a ta pravila obuhvataju baš sve - od veličine i sastojaka do vrste peći. Picerije koje prihvate zadate norme za pice, stiču pravo na posebnu oznaku kvaliteta - da peku zaista prave pice.

"Službeni glasnik" Italije je objavio i osam članova, kojima se zvanično propisuje da prava "pica napolitana" mora da bude okrugla, da ima prečnik do najviše 35 santimetara, da joj debljina bude do tri milimetra u centru, a da joj rub bude debeo najviše do dva santimetra. Pica mora da bude meka, elastična i lako savitljiva, takođe je rečeno u ovim pravilima, koja strogo određuju i vrstu brašna, kvasca, paradajza i ulja koji moraju da se upotrebe da bi pica mogla da bude - pica.

Najzad, ko nije znao, priznaju se samo tri tipa napolitanske pice: marinara (beli luk i origano), margerita (bosiljak i mocarela iz južnih delova Italije), kao i ekstamargerita (svež paradajz, bosiljak i mocarela od kravljeg mleka iz Kampanije, regiona u kom se nalazi Napulj, grad u kojem je pica i nastala). Testo mora da se mesi ručno i pica peče u pećima na drva koje mogu da dostignu propisanu temperaturu od 485 stepeni Celzijusa.