Ima li Srbija svoju elitu

Krajem prošlog meseca imao sam čast da se nađem na jednom veoma inspirativnom skupu. Kao član Beogradskog sindikata, zajedno sa prijateljem Aleksandrom Protićem, bio sam pozvan da budem gost na godišnjoj skupštini Organizacije srpskih studenata u inostranstvu (OSSI), koja se dva puta godišnje održava u Srbiji. Ovoga puta, mesto okupljanja je bio Rektorat Univerziteta u Beogradu. Za neupućene: OSSI je formirala grupa srpskih studenata iz Evrope i Severne Amerike sredinom jula 1997.

Osnovni cilj organizacije je bio povezivanje i uspostavljanje međusobne saradnje radi ostvarivanja zajedničkih interesa i održavanja veza sa maticom Srbijom. Organizacija je uspela da poveže desetak klubova srpskih studenata u SAD, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemačkoj, kao i da okupi nekoliko stotina članova u desetak država sveta. Od 2002. do 2007. organizacija je bila pasivna, da bi se 2007. ponovo aktivirala.

Jednostavno rečeno, OSSI je skupina mladih ljudi koji završavaju ili su već završili najprestižnije svetske univerzitete. Bio sam fasciniran nadahnutim govorima momaka i devojaka koji su svoje obrazovanje sticali u amfiteatrima i čitaonicama Harvarda, Jejla, Kolumbije, Oksforda, Šefilda, Itona, Sorbone, Hajdelberga... Ne samo zbog težine njihovog znanja i elokventnog izražavanja, već i zbog talasa iskrenog patriotizma i solidarnosti koji je preplavio svečanu salu Kapetan Mišinog zdanja. 

Odavno se svi pitamo da li Srbija ima svoju elitu. Kad se uopšte pomene reč elita, većina pomisli na onu estradno-političku koja puni stranice tabloida ili se vozi u blindiranim limuzinama. Svima nam je preko glave raznih mediokriteta koji zauzimaju sve vodeće pozicije u državi i društvu. Međutim prava elita, o kojoj ovde govorim, je ona duhovno-intelektualna i jedina prava koja zaslužuje da nosi takav naziv. Ona koja bi mogla da nastavi put Tesle, Pupina, Milankovića, Ruđera Boškovića, Njegoša, Andrića, Selimovića, Crnjanskog i ostalih intelektualnih gromada koje su umnogome zadužile našu naciju. Oduvek sam verovao da jedna takva snaga sigurno postoji među Srbima, a nakon pomenute skupštine OSSI postao sam i ubeđen u njeno postojanje. Srbiju bi mogli uspešno da predvode ljudi poput Milutina Stanisavljevića, uskoro doktora filozofije sa univerziteta „Fridrih Aleksandar” iz Erlagena, koji drži celog Ničea u malom prstu i pleni pozitivnom energijom. Dobro bi nam došao i trenutni predsednik OSSI Stefan Stefanović, koji će sa svoje dvadeset i dve godine postati najmlađi doktor molekularne biologije u Evropi na čuvenom univerzitetu „Rupreht-Karl” iz Hajdelberga, koji su pohađale ličnosti poput Hegela, Habermasa, Karla fon Drajsa, Svetozara Markovića, Jovana Ristića, Ljubomira Nenadovića i drugih. Tu je i Aleksandar Protić – momak koji je otišao iz Beograda na Sorbonu i tamo završio francusku književnost. Danju je radio da bi se izdržavao, a noću pripremao ispite. Uspeo je samoinicijativno da u zvanični nastavni program na Sorboni uvrsti izučavanje lika i dela Nikole Tesle. Igor Simić (1988. godište) završio je režiju i filozofiju na „Kolumbiji”, bavi se slikarstvom i crta sjajne karikature. Spisak traje u nedogled...

Ovi mladi ljudi su tu, doduše rasuti po svetu, ali spremni da se u svakom trenutku vrate u svoju zemlju i pomognu joj da stane na noge.

Samo je pitanje da li bi ih ovakva Srbija dočekala raširenih ruku. Svedoci smo da naši klinci svakodnevno osvajaju medalje na najvećim svetskim takmičenjima u znanju, ali im to nije nikakva preporuka za dolazak na bilo koju odgovornu funkciju u državi. Dok oni pakuju kofere i nepovratno odlaze preko granice, zemlja ostaje u rukama stranačkih poltrona i neznalica. Zato i imamo ministre koji se otvoreno hvale kako ne čitaju knjige. Znanje i rad ovde nisu recept za napredak u karijeri, već koga znaš i s kim si. Obrazovanih nestranačkih ljudi političari se sete samo pred izbore, kada ih navodno pozivaju da se uključe u upravljanje državom, ili im mažu oči nekakvim nacionalnim planovima za mlade, koji posle skupljaju prašinu po fiokama. Da ne bude zabune, nisu baš svi pametni i sposobni otišli iz Srbije. Mnogi su još uvek ovde, ali su i oni ćušnuti u stranu, osim ako nisu potpisali partijsku pristupnicu i odlučili da više ne slušaju svoju pamet, već šta im se kaže „odozgo”. Negativna selekcija izjeda ovo društvo i stvara nepoverenje građana u državu i njene institucije.

Zato su Srbiji pod hitno potrebni novi ljudi koji će je povesti u pravom smeru. Nova generacija mladih koja će se boriti da se u naše društvo ponovo vrati pravi sistem vrednosti koji afirmiše znanje, poštenje, rad, talenat, solidarnost, ljubav prema narodu i državi. Takvi ljudi postoje u Srbiji ili se trenutno nalaze van njenih granica. Na nama je da se borimo da oni konačno izbiju u prvi plan. Pa da Srbija ponovo ima svoju pravu elitu.