Zar opet velike boginje?

Daleke 1980. svečano je obznanjeno da su iskorenjene velike boginje (variola), kao prva zaraza koja je prestala da postoji zahvaljujući dobro osmišljenim i organizovanim naporima zdravstvene službe. Više od tri decenije bez ove morije, jedne od najopasnijih u istoriji civilizacije, učinile su da ona iščili iz kolektivnog sećanja, pa je zaprepašćenje javnosti bilo utoliko veće kada je nedavno, na poslednjem sastanku Svetske zdravstvene skupštine u Ženevi, najžučnija rasprava vođena upravo o ovoj, među laicima zaboravljenoj bolesti.

Spor je nastao povodom dve kolekcije virusa variole koje Amerikanci i Rusi čuvaju u svojim specijalizovanim laboratorijama u Atlanti i Novosibirsku. O sudbini tih virusa koplja se lome već četvrt veka, a 1999. je rešeno da se odluka odloži do 2010. godine. Sada je grupa zemalja, na inicijativu Irana, podsetila da je rok davno istekao i zahtevala je ispunjenje obećanja. Njihovi argumenti su da, sve dok postoje, kulture virusa mogu da dospeju u pogrešne ruke. Nagoveštene su i sumnje da, s jedne strane, posednik tog potencijalno moćnog biološkog oružja može jednom da ga se lati, a da, s druge strane, stalnu opasnost predstavlja i rizik od „bežanja” virusa iz laboratorije usled nepažnje (vidi okvir).

Slične strahove imaju i pristalice suprotnog tabora, ali naglasak stavljaju na odsustvo garancija da virus već nije u neželjenom posedu – bilo što neko nije poštovao preuzetu obavezu o njegovom uništenju, bilo što je prošvercovan iz jedne od dve laboratorije, gde se legalno čuva, do trgovaca biološkim oružjem. Sumnja pre svega pada na sovjetske naučnike koji su, u vreme raspada svoje zemlje i opšte besparice, način preživljavanja mogli da videti u prodaji onoga čime raspolažu – radioaktivnim materijalom za pravljenje „prljavih” bombi, podacima o vojnim bazama, planovima vojnih letelica ili opasnim mikroorganizmima.

Zlonamerno rasejavanje virusa variole obično se, kao ideja, vezuje za teroriste iz nerazvijenog sveta. Logično razmišljanje ukazuje da bi njihov potez imao efekat bumeranga, jer bi se epidemijski talas punom snagom prelio u njihove zemlje, dok bi nameravani ciljevi bili manje pogođeni zbog dobre razvijenosti zdravstvene službe, brzog prepoznavanja bolesti, blagovremene izolacije obolelih itd.

Ko, međutim, garantuje da će se teroristi ponašati razumno?

Neizvesnost je učinila da se jedan broj američkih vojnika i danas vakciniše protiv variole, a da Svetska zdravstvena organizacija raspolaže rezervom od 60 miliona vakcina, koja u dogledno vreme treba da se poveća na 200 miliona. Istovremeno se intenzivno izučavaju osobine i same bolesti i njenog uzročnika. Mnoge tajne su već razjašnjene, pa se potreba čuvanja virusa, s naučne tačke gledišta, može svesti na dva pravca istraživanja: spravljanje novih vakcina i otkrivanje efikasnih lekova. Pored toga, korisno je, ali ne i neophodno, raspolagati živim virusima radi izučavanja njihovog delovanja na zdravlje i radi genetskih istraživanja.

Vakcine: Engleskog lekara Edvarda Dženera proslavila je 1796. godine provera još ranije uočenog zapažanja da zaraza bezazlenim virusom kravljih boginja štiti od variole. Osmogodišnjem Džejmsu Fipsu, koga je Džener vakcinisao (lat. vacca = krava), lice nikad nije postalo rohavo, što je bio uobičajeni trag preležanih velikih boginja, pa je Dženerova metoda postala suvereno oružje u borbi protiv ove bolesti i 181 godinu kasnije dovela je do njenog iskorenjivanja.

Po principu „na ljutu ranu ljuta trava”, spaseni su milioni života, ali su hiljade postajale žrtve teških postvakcinalnih reakcija. One su obično pogađale odrasle građane koji u ranom detinjstvu nisu primarno vakcinisani, a takvi danas čine ogromnu većinu čovečanstva.

Već nekoliko godina eksperimentiše se vakcinama koje ne sadrže virus kravljih boginja i ne dovode do promena na mestu unosa vakcinalnog sadržaja. Bez vidljivih reakcija koje bi ukazivale da je postignuta zaštita, tj. da se vakcina „primila”, virus velikih boginja postaje neophodan za dokazivanje učinka. Naravno, zaštitni efekat postiže se samo protiv klasičnih sojeva uzročnika bolesti, a ne i protiv laboratorijski stvorenih „nakaza” koje je, izmenom genetske strukture, tzv. rekombinantnom tehnikom, danas moguće lako proizvesti.

Lekovi: U vreme naše epidemije, 1972. godine, postojao je samo jedan preparat (marboran) koji je delovao na virus variole, i to jedino ako se da prvih dana nakon zaražavanja. Dovodio je do jake mučnine i tamne obojenosti mokraće, pa su mnogi građani po karantinima bili na muci da li da ga uzimaju.

Taj preparat je napušten zbog svojih toksičnih svojstava, tako da još uvek ne postoji nijedan zvanično registrovani lek za variolu. Nekoliko njih se smatra obećavajućim kandidatima, pa se daju i u slučaju komplikacija nakon vakcinacije, kada se virus kravljih boginja raseje po organizmu primaoca. Međutim, za zvanično odobravanje njihove primene u praksi neophodno je prisustvo virusa variole. Potrebno ih je proveriti, i to na različitim sojevima virusa, a poželjno je raspolagati i alternativnim preparatima za slučaj da virusi na postojeće razviju otpornost.

Virusi: Lekare, posebno infektologe, iskorenjivanje variole ostavilo je bez odgovora na nekoliko, naučno gledano, važnih pitanja. Zagonetan je mehanizam nastanka teškog, tzv. hemoragijskog oblika variole. Da li je reč o zgrušavanju krvi u krvnim sudovima i zašto do toga dolazi?

Ako se potvrdi da je rezultat imune reakcije, tzv. citokinske kaskade, traganje za efikasnim lečenjem bilo bi olakšano. Neobjašnjiva je i visoka smrtnost zaraženih trudnica. Ni jedna trećina njih ne preživi variolu, a tek svaka peta zadrži plod. Dobro je poznato da je otpornost njihovog organizma prolazno smanjena (prevashodno zbog smanjenja broja belih krvnih zrnaca koji pripadaju dvema vrstama tzv. T loze), ali je neizvesno da li taj trag treba slediti u lečenju.

Nejasan je i nastanak slepila koje je u zemljama u razvoju ostajalo kao posledica variole kod, otprilike, svakog 14. bolesnika. Da li je, recimo, Filip Višnjić oslepeo zato što je imao početni trahom, koji je endemski postojao u Srbiji godinama nakon Drugog svetskog rata ili je kao dete bio žrtva proteinske neuhranjenosti?

Oba ta stanja statistički su povezana sa slepilom nakon variole, ali je za dokazivanje uzročnosti potrebno posmatrati nove bolesnike. Mada su sva ta pitanja naučno vrlo zanimljiva, interes je čovečanstva da zauvek ostanu bez odgovora, tj. da se variola nikada ne vrati.

Genetika: Sa svojih 250 mikrona, uzročnik variole spada među najveće viruse i manipulisanje njegovom naslednom strukturom nije više izazov za iskusne istraživače. Redosled strukturnih elemenata, aminokiselina, u genomu ovog virusa dobro je poznat, pa je moguće „sklopiti ga iz delova”, tj. podražavati Stvoritelja.

Živ virus bi bio potreban samo za tzv. funkcionalna eksperimentisanja u njegovom genomu, ali nema argumenta da bi to bio dovoljan razlog za njegovo čuvanje.

                                                   *       *    *

Vratimo se nedavnoj polemici u Ženevi. Nasuprot grupi zemalja predvođenih Iranom, koja se zalagala za svet bez virusa velikih boginja, Amerikanci i Rusi, u ne tako čestoj prilici da imaju podudaran interes, insistirali su na odlaganju rasprave za pet godina. U kasno veče poslednjeg dana zasedanja, kada su učesnici već bili suočeni sa otkazivanjem svojih avionskih letova, kompromis je nađen u dogovoru da se na donošenje odluke čeka još „samo” tri godine.

Treba se nadati da niko neće zažaliti zbog tog odlaganja.

-----------------------------------------------------------

Variolizacija

Zbog neizvesnog ishoda i prostorne i vremenske neograničenosti (smatra se da je bila prisutna, bar, osam milenijuma pre nego što je na egipatskim mumijama ostavila nesumnjiv trag), variola je uticala na razvoj civilizacije više od bilo koje druge bolesti. Opustošila je Rimsko carstvo velikom epidemijom početkom 2. veka n. e. i doprinela njegovom padu, a nakon što su je španski osvajači doneli u Novi svet, još porazniji efekat imala je na kulture Inka i Maja.

Samo tokom 18. veka, na čijem kraju je Džener popularisao vakcinaciju, koštala je života pet evropskih vladara. Mnoge krunisane glave tog doba (austrijska Marija Terezija, ruska Katarina Velika, pruski Fridrih Drugi, francuski Luj Šesnaesti) u očaju su pribegle tzv. variolizaciji. Reč je utrljavanju u kožu sasušenih krasta bolesnika s lakom kliničkom slikom u nadi da će i primalac proći s blagim oblikom infekcije. Taj riskantan postupak završavao se fatalno za, otprilike, svakog pedesetog „pacijenta”, ali je predstavljao spasonosno rešenje u poređenju sa 10-20 puta višom smrtnošću nakon spontanog zaražavanja.Početak i kraj velikih boginja

(Iz dodatka NIT - broj 4)