Vikiliks i licemeri

Dok prištinske vlasti prave planove i sve otvorenije prete kako će nakon 15. septembra „uspostaviti suverenitet” na čitavoj teritoriji Kosova, centralna tema srpskih medija i političkih kuloara danima su Vikiliksovi izveštaji (novi serijal) i moguća veza ovdašnje pevačice sa jednim, valjda, albanskim biznismenom. Mogu samo još jednom da konstatujem, tj. parafraziram ono što sam već rekao povodom Željka Mitrovića i njegovog letošnjeg rata sa Hrvatskom povodom zaplenjene jahte: stvari na Balkanu bi po Srbe i Srbiju stajale drugačije i neuporedivo povoljnije da smo bivšu državu, Kosovo i Krajinu branili makar upola tako žustro kao što se Željko bori za svoju jahtu i kao što su ovdašnji mediji poslednjih nedelja branili nacionalnu i devojačku čast Nataše Bekvalac.

Što se tiče Vikiliksa, zanimljivo je da se sada u njegove izveštaje kunu oni koji su ga na početku proglašavali za puku američku ujdurmu i „izmišljotinu CIA”. U svakom slučaju, ima dosta pikantnih detalja, ali malo zaista novog. Ko to do sada nije znao, mogao je da se uveri da strani faktor u najvećoj meri kontroliše i kreira ovdašnji politički život, da svoje sagovornike prilično dobro poznaju i – što im je teško zameriti – pomalo preziru. Saznali smo da su iz aktuelne vlasti obećavali maksimalnu „fleksibilnost” u vezi sa pitanjem stava prema kosovskoj nezavisnosti (zar je iko time mogao biti iznenađen?), kao i da se pisci izveštaja pomalo nerviraju kad god ta „fleksibilnost” nije dovoljno manifestna. Ukratko, saznali smo uglavnom ono što smo već znali, ili slutili – što ne znači da je zbog toga čitava stvar manje tužna i ponižavajuća.

Da nije u pitanju – još uvek – vojno najmoćnija zemlja sveta, rejting američke diplomatije posle Vikiliksa pao bi na najniže moguće grane i ubuduće bi svi u širokom luku izbegavali razgovore sa američkim zvaničnicima na bilo koju temu sem vremena i sportskih rezultata. E, ali pošto je reč o zemlji koja na vojsku godišnje troši više nego deset sledećih na rang listi, nema sumnje da će američki ambasadori, izaslanici i posrednici i ubuduće biti rado i sa osmehom dočekivani širom sveta.

Ako nas je istorija do sada ičemu naučila, onda je to saznanje da se iza velikih stvari i uzvišene retorike često kriju najniži motivi i najsebičniji interesi. Ako ima nekih novina u svetskoj politici nakon Vikiliksa, onda je to verovatno sveopšte skidanje maski i oblandi sa fasade svetske, a naročito američke politike.

Naravno, inteligentniji američki politički mislioci, od Kisindžera do Džozefa Naja i autora okupljenih oko „Nacionalnog interesa”, znaju da to nije dobro i da je moć SAD, koliko na respektabilnoj sili, počivala i na relativno uverljivim „pričama” o slobodi, pravdi i demokratiji, odnosno na sklonosti miliona ljudi širom sveta da u te priče poveruju. Ali zaslepljena i razobručena moć uglavnom ne haje za takva upozorenja, suptilnosti i nijanse. Baš kao ni nestrpljivi i neinteligentni verbalni protivnici imperije, koji svako posrtanje na njujorškoj berzi dočekuju kao pouzdani dokaz kako „propade Amerika”. Uostalom, vrlo je moguće i da su se tokom prvog veka pre nove ere, za vreme italskog i građanskih ratova, neki po Aziji, Africi, Galiji i Germaniji ponadali kako je „sa Rimom gotovo” – dok je on, zapravo, tek ulazio u period svoje maksimalne teritorijalne ekspanzije.

Ima dosta simptoma koji ukazuju na značajne i dalekosežne promene odnosa snaga u svetu i da SAD, odnosno zapadne zemlje neće još dugo moći da zadrže svoj dominantni položaj. Naravno da će se to pre ili kasnije morati odraziti i na naš region, ali jasno je da će do tada još dosta vode proteći Dunavom, i da bi srpsko državno magare, ne samo na Kosovu, moglo višekratno lipsati do te zelene trave.

Jedni, odnosno većina po „mejn strim” medijima, strankama i katedrama, nastupaju kao da je istorija zbilja završena sa padom berlinskog zida i odnosom snaga kakav je uspostavljen devedesetih godina prošlog veka. Što iz duhovne lenjosti, što iz materijalnog interesa, a najviše iz kombinacije jednog i drugog, („smiješani najlakše se piju”) oni smatraju da nema ni smisla ni potrebe suprotstavljati se volji imperije, a pogotovo maštati o nečemu što bi makar ličilo na samostalnost i državnu politiku. Nasuprot njima, stoje drugi, trenutno marginalni i nazovi „alternativni“, za koje je Amerika već odavno propala, samo se to još uvek ne vidi dovoljno (dok se, s druge strane, Sovjetski Savez, zapravo, nikada nije raspao, nego je to, valjda, sve bio samo lukavi plan KGB-ovih stratega?!), za koje Rusija nikada ne greši i ni u čemu ne može da bude kriva – ni u Srbiji, ni u Libiji – i koji samo čekaju da „baćuška” Putin na belom konju ujaše u Beograd i Prištinu, a oni zasednu na mesta prethodnika. Prvi su moćni i opasni, drugi, za sada, samo sitne štetočine. Ali se ni od jednih ni drugih ne može praviti ozbiljan državotvorni projekt.

Ima li „trećih” uopšte na vidiku?

Gglavni urednik časopisa ,,Nova srpska politička misao”