Venecija kao metafora

Od Tomasa Mana, Šekspira, Paunda, Huga Prata do Laze Kostića, Radoslava Petkovića, Milete Prodanovića, svi literarni preci „Venecije” Vladimira Pištala, postali su romaneskni junaci, ali nijedan nije direktni povod za ovaj poetski roman.

Pištalova „Venecija” počinje otkrivanjem grada posredstvom filma, a ne književnosti. Slike viđene u mladosti će u velikoj meri odrediti ovaj roman, a životni (estetski i poetički) zemljotres kakav može da načini jedno umetničko delo, u ovom slučaju začudnost pokretnih slika viđenih u filmu „Kazanova” Frederika Felinija, postaće Pištalova mera umetnosti. Ono čudesno što se nalazi u osnovi i grada i filma, biva intonacijom, dobro uhvaćenim tonom koji vibrira do kraja Pištalove knjige. „Venecija” jeste bildungs roman (roman o vaspitanju i odrastanju), ali je i fantazmagorija u isti mah, poetski asocijativna, ispunjena metaforama novih i svežih značenja, kao što je i lična priča, onoliko koliko je to neophodno da bi postala posebna i time posredovala univerzalnost.

Kroz roman se paralelno vode dve pripovesti. Jedna je realna, stvarna, od ovoga je sveta: grad je fizički prisutan, prvi susret u mladosti i svi kasniji odlasci, prve izgubljene i ponovo nađene ljubavi, potom istorija nekadašnje imperije, ne samo njene moći i bogatstva, već i lepote. Grad kao centar brodelovskog (ili našeg) Mediterana, grad kao mesto za koje se vezuje autorova lična i predačka, bokeljska pripovest. Sve te činjenice se namah prevazilaze sagledavanjem Venecije kao inspiracije, kao grada „koji nije od ovog sveta”, poput borhesovskog Alefa, odnosno žižne tačke u kojoj se čitav svet istovremeno i sabira i ogleda bez površinske sličnosti.

Ako je prethodni Pištalov roman, „Tesla, portret među maskama”, razotkrivao naučnika-natčoveka, prikazujući ga u svoj kompleksnosti njegovih maski-metamorfoza, ni „Venecija” se ne odriče literarnih iskustava koje pojmovi maske, metamorfoze, promene podrazumevaju. Venecija je knjiga o odrastanju kroz spoznaju, duhovno i mentalno uzrastanja čoveka u umetnika, onog koji osvaja i usvaja načine kako da dosegne smisao života samog.

Asocijacija na Džojsov „Portret umetnika u mladosti” nije slučajna, ali nije ni jedina: Pištalo nas ovim romanom vodi kroz čitavu kolekciju brižljivo biranih asocijacija. Istinske metamorfoze ( Ovidijeve, više no Kafkine) su promene Venecije sagledane kroz različita umetnička dela, kao i promene samog autora i čitalaca dok otkrivaju sva lica i sve maske Venecije. Metamorfoze proističu iz samog načina na koji se svet u romanu posmatra: venecijanske maske, maske Komedije del arte, felinijevske ili imaginarne, sve su posredno i metafora Platonove pećine i deo su Pištalovog panoptikuma.

Ceo svet je poput maske dok ga umetnička percepcija, jedna dobro pronađena metafora ili jedno umetničko delo, ne razotkriju ili makar nagoveste njegovu bit. Pištalo nas uverava: „može se pronaći drugi svet ne napuštajući ovaj u kome živimo. ... znanje je potrebno kao riznica metafora. Metafora je motka za skok van ovog sveta.” Venecija se u romanu nameće kao metafora te prekretnice, grad koji poput okidača svojom lepotom, posebnošću, pa i nestvarnošću, inicira novi doživljaj stvarnosti i kroz umetnost prerasta u moćnu metaforu nadstvarnosti.

Specifičnim stilom poetske proze kojom dominiraju vešto pronađene, sveže i originalne metafore, Pištalo u samom romanu otkriva kako se svet kada se pažljivo posmatra, otvara na neočekivane, ali istinitije načine, kako skida svoju masku nepouzdane realnosti. Imponuje veza između romana ideja i poetskog romana koju Pištalo uspeva da ostvari: njegova zamisao o sponi znanja i fikcije gotovo da je na tragu alhemičarske tradicije: da bi se dosegli svetovi onostranog, potrebne su metafore, da bi se otkrivale i razumele metafore, neophodno je znanje, da bismo sticali istinska znanja, neophodan je pravi podsticaj, a on dolazi iz sfere estetskog i umetničkog.

Nije „Venecija” roman bez mane, pre svega zbog izuzetno rastresite strukture, ali je ovo roman sa prejakom dozom znanja i zanosa, neobičnim vezama spojenih u jedno, da bi to uopšte bilo važno.