Tajna knjiga o Havelu

Specijalno za „Politiku”

Prag – Fiktivni dnevnik o ljubavnim peripetijama književnice Irene Obermanove „Tajna knjiga”, u kome centralnu ulogu ima ličnost koja napadno podseća na bivšeg predsednika Vaclava Havela, komercijalno je najuspešnija knjiga poslednjih dana u Češkoj. Autorka je u medijima izazvala spekulacije o tome koliko se knjiga oslanja na stvarnu vezu s Havelom, a koliko je izraz njene opsednutosti Najvećim Čehom, kako ga u knjizi naziva. Ili je sve samo dobro smišljeni marketinški potez.

Obermanova je počela da piše u 34.godini, a do sada je napisala nekoliko izrazitoautobiografskihknjiga (takve knjige neki ovde nazivaju „kanibalskom prozom” jer govore o autoru i njegovim najdubljim emocijama) koje su dobro prošle na tržištu, posebno „Dnevnik lude supruge“ i „ Dnevnik lude ljubavnice“. U poslednje vreme piše i scenarije za TVserije koje su uvrhu gledanosti. Za nju neki kažu da je najlepša ili najzgodnija među češkim ženama-piscima (to je autorki dnevnika, saznajemo iz knjige, diskretno šapnuo na uvo lično Najveći Čeh).

Tajni dnevnik, u stvari, knjiga o Havelu kao tajnom ljubavniku, bio je, ipak,iznenađenje i za one koji su poznavali Obermanovu. U novoj knjizi, pisanoj od februara 2010.do februara 2011.u dnevničkoj formiu prvom licu, sve se vrti oko Najvećeg Čeha (NČ), u kome i oni koji samo nešto malo i površno znaju o bivšem predsedniku, dramskom piscu, nekadašnjem disidentu, neizbežno prepoznaju Havela.

Događanja u dnevniku često verno kopiraju program Havela i njegove supruge Dagmar, koja je u Tajnoj knjizi označena kafkijanski kao Centrala...(Kad NČ,kako piše u dnevniku, zazvoni telefon i na displeju mobilnog telefonase pojavi broj Centrale on pobledi i počne da muca...) I ostale ličnosti u knjizi podsećaju na realne ljude u okolini Havela, njegovog sekretara, prijatelje, telohranitelje...

Obermanova, ipak, u intervjuima tvrdi da to nije knjiga o Havelu, iako je glavnoj ličnosti dala neke njegove karakteristike, nego o njenim unutarnjim osećanjima. „To je, literatura“, rekla je ona u intervjuu časopisu „Tiden”. Usput dodaje da je Havelu poslala knjigu pre štampanja, i da ju je on pročitao, čak joj je odgovorio da je to „najlepši deo njegove terapije“.

U medijima Havel, međutim, tvrdi da knjigu nije čitao i da je neće čitati. „Iz onog što sam o njoj čuo, mogu prosuditi da je to knjiga senzacionalistička, puna poluistina i laži, uključujući informacije o našim privatnim sastancima“, izjavio je on najtiražnijemtabloidu „Blesk”.

Čitalac koji bi od „Tajne knjige” očekivao neke pikantnije detalje iz ljubavnog života eks-predsednika biće, ipak, razočaran. Autorka dnevnika opisuje nekoliko susreta i sastanaka s Havelom, većinom na nekim kulturnim i društvenim događajima. Mnogo više se bavi svojim osećanjima koje u njoj izaziva veza sa ovim čovekom izuzetno visokog položaja u društvu, nego samom njihovom relacijom.

Kako to duhovito precizira u „Lidovim novinama”, ugledni češki literarni kritičar Jirži Penas, veza između autorke dnevnika i NČ odvija se, pre svega u telefonskoj i telepatskoj formi.

Taj isti Penas, ipak, potom, pošteno priznaje: „Najpre sam, kao i mnogi drugi čitaoci koji gaje simpatije prema Havelu, bio šokiran, možda bolje rečeno zaskočen. Zaskočilome je ne samo postojanje te veze, nego i njegov izbor. Pošto je prošao prvi talas emocija, shvatio sam koliko je taj stav naivan, štaviše, sebičan i licemeran. Brzo mi je došlo u glavu da s tim nemam ništa, kao i da svako traži svoje sreću kako može i ume, a ukoliko je Vaclav Havel nalazi i dalje, mi mu na tome možemo samo čestitati“.