Тајна књига о Хавелу

Специјално за „Политику”

Праг – Фиктивни дневник о љубавним перипетијама књижевнице Ирене Оберманове „Тајна књига”, у коме централну улогу има личност која нападно подсећа на бившег председника Вацлава Хавела, комерцијално је најуспешнија књига последњих дана у Чешкој. Ауторка је у медијима изазвала спекулације о томе колико се књига ослања на стварну везу с Хавелом, а колико је израз њене опседнутости Највећим Чехом, како га у књизи назива. Или је све само добро смишљени маркетиншки потез.

Оберманова је почела да пише у 34.години, а до сада је написала неколико изразитоаутобиографскихкњига (такве књиге неки овде називају „канибалском прозом” јер говоре о аутору и његовим најдубљим емоцијама) које су добро прошле на тржишту, посебно „Дневник луде супруге“ и „ Дневник луде љубавнице“. У последње време пише и сценарије за ТВсерије које су уврху гледаности. За њу неки кажу да је најлепша или најзгоднија међу чешким женама-писцима (то је ауторки дневника, сазнајемо из књиге, дискретно шапнуо на уво лично Највећи Чех).

Тајни дневник, у ствари, књига о Хавелу као тајном љубавнику, био је, ипак,изненађење и за оне који су познавали Оберманову. У новој књизи, писаној од фебруара 2010.до фебруара 2011.у дневничкој формиу првом лицу, све се врти око Највећег Чеха (НЧ), у коме и они који само нешто мало и површно знају о бившем председнику, драмском писцу, некадашњем дисиденту, неизбежно препознају Хавела.

Догађања у дневнику често верно копирају програм Хавела и његове супруге Дагмар, која је у Тајној књизи означена кафкијански као Централа...(Кад НЧ,како пише у дневнику, зазвони телефон и на дисплеју мобилног телефонасе појави број Централе он побледи и почне да муца...) И остале личности у књизи подсећају на реалне људе у околини Хавела, његовог секретара, пријатеље, телохранитеље...

Оберманова, ипак, у интервјуима тврди да то није књига о Хавелу, иако је главној личности дала неке његове карактеристике, него о њеним унутарњим осећањима. „То је, литература“, рекла је она у интервјуу часопису „Тиден”. Успут додаје да је Хавелу послала књигу пре штампања, и да ју је он прочитао, чак јој је одговорио да је то „најлепши део његове терапије“.

У медијима Хавел, међутим, тврди да књигу није читао и да је неће читати. „Из оног што сам о њој чуо, могу просудити да је то књига сензационалистичка, пуна полуистина и лажи, укључујући информације о нашим приватним састанцима“, изјавио је он најтиражнијемтаблоиду „Блеск”.

Читалац који би од „Тајне књиге” очекивао неке пикантније детаље из љубавног живота екс-председника биће, ипак, разочаран. Ауторка дневника описује неколико сусрета и састанака с Хавелом, већином на неким културним и друштвеним догађајима. Много више се бави својим осећањима које у њој изазива веза са овим човеком изузетно високог положаја у друштву, него самом њиховом релацијом.

Како то духовито прецизира у „Лидовим новинама”, угледни чешки литерарни критичар Јиржи Пенас, веза између ауторке дневника и НЧ одвија се, пре свега у телефонској и телепатској форми.

Тај исти Пенас, ипак, потом, поштено признаје: „Најпре сам, као и многи други читаоци који гаје симпатије према Хавелу, био шокиран, можда боље речено заскочен. Заскочиломе је не само постојање те везе, него и његов избор. Пошто је прошао први талас емоција, схватио сам колико је тај став наиван, штавише, себичан и лицемеран. Брзо ми је дошло у главу да с тим немам ништа, као и да свако тражи своје срећу како може и уме, а уколико је Вацлав Хавел налази и даље, ми му на томе можемо само честитати“.