Kraj avangardnih političara

Posle posete Angele Merkel očigledno je da su ciljevi geopolitičkog pozicioniranja proevropske Srbije, koja ne ispoljava antiruske niti antikineske manifestacije, dovedeni pod sumnju. Faktičko stanje je da je Srbija sve dala na EU kartu, a da EU parkira problem njene integracije. Pored inercije rešenja iz perioda jugoslovenske krize, novi faktori su impotentna i raštimovana privreda Srbije, kao i ekonomski problemi u samoj EU. Ignorisanje Rusije i Kine na putanji pozicioniranja tokom tranzicije pretvorilo je političku podršku ovih zemalja, iza koje uvek slede investicije, u ravnodušnost. Zaglavljena između bitnih strategijskih igrača, Srbija je ostala prepuštena sebi, s tim da na prioritete socijalnih reformi, nespretno i kratkovido, utiče nevladin sektor, dok je ekonomska platforma reformi neopravdano svedena na monetarne mere.

Izvodljivi ciljevi koji vode povećanju moći privrede Srbije treba da predstavljaju prvi korak na novom putu koji treba da vrati optimizam i dostojanstvo naciji. Ovakva orijentacija menja prioritete i smanjuje značaj nevladinog sektora kao glavnog regrutnog centra za nove administratore reformi, dajući signal da su ekspertiza i patriotizam ponovo kriterijumi za javne funkcije. Srbija nema više vremena za socijalne eksperimente u kojima „avangardni političari” vode za ruku na javnu scenu nepotvrđene analitičare.

Što se tiče ekonomske platforme reformi, i dalje važi da su politička demokratija i tržišna privreda kompatibilni pojmovi. Sve nacionalne privrede konkurišu u globalnoj ekonomiji kako bi razvile najproduktivnije okruženje za razvoj biznisa. Produktivnost domaćih preduzeća je fundament konkurentnosti pošto konkurentan domaći biznis primarno stvara nova radna mesta, generiše zadovoljavajuće prinose, povećava kupovnu moć domaće valute i povećava bogatstvo nacije. U tom kontekstu privatni i javni sektor imaju različite, ali povezane uloge. Suštinu reformi treba da čini izgradnja privrednog modela koji postoji u prosperitetnim privredama. Nažalost, danas većina privreda sa Zapada ne spada u tu grupu. Prosperitetne privrede krase inteligentne investicije u grane razmenljivih dobara u skladu sa komparativnim prednostima. Za to je, pored nevidljive ruke tržišta, potrebna i vidljiva ruka države. Pri tome,ultimativni cilj ekonomskih politika nije više stabilnost potrošačkih cena već održiva zaposlenost. To znači širenje spektra ciljeva monetarne politike na stabilnost cena drugih oblika aktive (uključujući i devize), strukturu proizvodnje, zaposlenost i dr. Monetarni model treba da se bazira na fiksnom kursu dinara (currency board). Ovo rešenje su predlagali domaći ekonomisti i privrednici ali i autoriteti kao što su S. Hanke i R. Mandel. To je ne samo efikasnije od postojećeg monetarnog modela već i kompatibilno sa evropskom monetarnom unijom. Dovoljno je pratiti primer Hrvatske. U novom pristupu, kurs kojim se kontroliše inflacija nije više cilj već instrument razvoja. Impotentna privreda sa relativno visokim dugom mora prvo da povede računa o investicijama u antiimportne, a zatim u eksportne grane. Investicije treba da povećaju zaposlenost i produktivnost. To posebno važi za grane u kojima Srbija ima komparativne prednosti (energetika, poljoprivreda i prehrambena industrija, telekomunikacije i infrastruktura). Aktivnom investicionom politikom država preuzima ulogu socijalnog stabilizatora, ulogu koja je osnova svakog antikriznog programa. U fiskalnoj sferi čvrsto budžetsko ograničenje nema alternative (na makro i mikronivou). Interesantno je da prethodne predloge ignorišu mediji. Za medije u Srbiji je važnija gej parada nego antikrizni program, izgradnja gasnih centrala, formiranje klastera malinara ili gašenje programa nuklearne medicine.

Parkiranje problema integracije Srbije u EU ne znači da Srbija treba da ode u drugu koncepcijsku krajnost. EU se menja, a kompatibilnost sa EU je imperativ. Kompatibilno okruženje je bitno za efikasnost sistema u Srbiji kao i za mogućnost saradnje sa članicama EU. Što se tiče samih reformi, neophodno je preći na nov monetarni model,a monetarni determinizam zameniti širim koncepcijskim okvirom koji respektuje i poslovnu i fiskalnu perspektivu. Monetarni model koji sebazira na fiksnom kursu zahteva prateće mere: uravnotežen budžet, konkurentan devizni kurs i kontrolu njegovih determinanti. U takvom kontekstu investicije i reforma javnog sektora postaju apsolutni prioriteti.

*Predsednik Saveza ekonomista Srbije