Zatezanje bez pucanja

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Stari povod je opet razlog za nova zatezanja, ali ovoga puta bez rizika od pucanja.

Umesto da svog prijatelja, Tajvan, snabde novim F-16 avionima, što je traženo iz Tajpeja, Amerika će samo remontovati i unaprediti stare, isporučene još tokom devedesetih. Kina, koja je u januaru 2010, prekinula sve vojne odnose sa SAD zbog tadašnje isporuke helikoptera i „patriot” raketa njenoj „odbegloj teritoriji”, ovoga puta suspenduje samo neke od krajem prošle godine vaspostavljenih vojnih veza.

Da li to znači da su dve sile pronašle formulu da ih Tajvan više ne zavađa kao nekad i zaključile da su im međusobni odnosi važniji od prepirki oko ostrva sa 23 miliona duša, čiji status u svakom slučaju u dogledno vreme ne može da bude promenjen?

SAD su obavezne, po zakonu koji su donele još 1979, kada su uspostavljeni diplomatski odnosi sa Pekingom, da Tajvan snabdevaju „odbrambenim oružjem” i da mu priteknu u pomoć u slučaju da se ugrozi njegova bezbednost ili „društveni i ekonomski sistem”, ali u striktnom tumačenju, ne i da vojno intervenišu da bi se ovo postiglo.

Zbog toga je u najnovijem slučaju pre reč o načinu da obe strane – i Vašington i Peking – ostanu pri svome, sve dok se preko Tajvanskog moreuza održava status kvo.

Kina Tajvan smatra svojom teritorijom i insistira da će biti prisajedinjen matici – „jednog dana”. Vojna sredstva se formalno ne isključuju, povremeno se (na obe strane) zvecka oružjem, ali ne ide dalje od toga.

Najnoviji paket američke vojne isporuke Tajvanu težak je 5,9 milijardi dolara, dovoljno dakle veliki da se ne stavi na žrtveni oltar zarad „perfektnih” odnosa sa Kinom. Ali odbijanje da se isporuči nova flota F-16 aviona Pekingu istovremeno šalje signal da uvažava i tamošnje političke prinude.

U pozadini su pre svega predstojeći predsednički izbori na Tajvanu, u kojima Vašington ima svog favorita – sadašnjeg predsednika Ma Jin Džeoa, koji traži novi mandat. Ma je u prethodne četiri godine prilično smirio odnose sa velikim susedom i ojačao ekonomske i saobraćajne veze sa „maticom”.

Njegov izazivač je Za Ing Ven, liderka opozicione Demokratske napredne partije, koja, uprkos partijskom programu odlučnijeg distanciranja od Pekinga, zastupa „umerene i stabilne odnose” sa velikim susedom, mada najavljuje usporavanje ekonomske integracije., obrazlažući to opasnošću da Tajvan bude „uvučen u orbitu Pekinga”.

Odnosi sa Pekingom nisu međutim dominantna tema tajvanske predizborne kampanje – nijedan od predsedničkih kandidata se ne ističe ni u prokineskoj ni u antikineskoj retorici. Umesto toga, koncentrišu se na ono što je biračima mnogo važnije: ekonomiju, socijalne programe – i kompetentnost vladanja.

Zanimljivo je – a moglo bi da bude i poučno – kako je Amerika još pre više od 30 godina pronašla formulu kako da zadrži odnose i sa Tajvanom i sa novopriznatom Kinom (Tajvan je sve do kraja 1971. pod imenom Republika Kina bio i u UN i stalni član Saveta bezbednosti, dok su SAD i Narodna Republika Kina diplomatske odnose formalno uspostavili tek 1. januara 1979).

Po „Zakonu o odnosima sa Tajvanom”, donetim neposredno posle razmene ambasadora između Vašingtona i Pekinga, SAD vladu u Tajpeju službeno nazivaju „vlasti Tajvana”, dok je umesto ambasade na istim poslovima tamo „Američki institut na Tajvanu”.

Pomenutim zakonom je iz službene upotrebe izbačen termin „Republika Kina” , ali je predviđeno da se Tajvan tretira na isti način kao i „sve druge strane zemlje, nacije države, vlade i slični entiteti”. Takođe, svi ugovori i međunarodne obaveze koje su postojale pre 1979, zadržale su pravosnažnost.

Zbog svega ovoga, najnovije kinesko-američko zatezanje više je ritualno nego suštinsko: tokom ove godine već su održani vojni sastanci na najvišem nivou, a do sledećih – povod za ovo zahlađenje će već biti daleka istorija.

Milan Mišić