Затезање без пуцања

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Стари повод је опет разлог за нова затезања, али овога пута без ризика од пуцања.

Уместо да свог пријатеља, Тајван, снабде новим Ф-16 авионима, што је тражено из Тајпеја, Америка ће само ремонтовати и унапредити старе, испоручене још током деведесетих. Кина, која је у јануару 2010, прекинула све војне односе са САД због тадашње испоруке хеликоптера и „патриот” ракета њеној „одбеглој територији”, овога пута суспендује само неке од крајем прошле године васпостављених војних веза.

Да ли то значи да су две силе пронашле формулу да их Тајван више не завађа као некад и закључиле да су им међусобни односи важнији од препирки око острва са 23 милиона душа, чији статус у сваком случају у догледно време не може да буде промењен?

САД су обавезне, по закону који су донеле још 1979, када су успостављени дипломатски односи са Пекингом, да Тајван снабдевају „одбрамбеним оружјем” и да му притекну у помоћ у случају да се угрози његова безбедност или „друштвени и економски систем”, али у стриктном тумачењу, не и да војно интервенишу да би се ово постигло.

Због тога је у најновијем случају пре реч о начину да обе стране – и Вашингтон и Пекинг – остану при своме, све док се преко Тајванског мореуза одржава статус кво.

Кина Тајван сматра својом територијом и инсистира да ће бити присаједињен матици – „једног дана”. Војна средства се формално не искључују, повремено се (на обе стране) звецка оружјем, али не иде даље од тога.

Најновији пакет америчке војне испоруке Тајвану тежак је 5,9 милијарди долара, довољно дакле велики да се не стави на жртвени олтар зарад „перфектних” односа са Кином. Али одбијање да се испоручи нова флота Ф-16 авиона Пекингу истовремено шаље сигнал да уважава и тамошње политичке принуде.

У позадини су пре свега предстојећи председнички избори на Тајвану, у којима Вашингтон има свог фаворита – садашњег председника Ма Јин Џеоа, који тражи нови мандат. Ма је у претходне четири године прилично смирио односе са великим суседом и ојачао економске и саобраћајне везе са „матицом”.

Његов изазивач је За Инг Вен, лидерка опозиционе Демократске напредне партије, која, упркос партијском програму одлучнијег дистанцирања од Пекинга, заступа „умерене и стабилне односе” са великим суседом, мада најављује успоравање економске интеграције., образлажући то опасношћу да Тајван буде „увучен у орбиту Пекинга”.

Односи са Пекингом нису међутим доминантна тема тајванске предизборне кампање – ниједан од председничких кандидата се не истиче ни у прокинеској ни у антикинеској реторици. Уместо тога, концентришу се на оно што је бирачима много важније: економију, социјалне програме – и компетентност владања.

Занимљиво је – а могло би да буде и поучно – како је Америка још пре више од 30 година пронашла формулу како да задржи односе и са Тајваном и са новопризнатом Кином (Тајван је све до краја 1971. под именом Република Кина био и у УН и стални члан Савета безбедности, док су САД и Народна Република Кина дипломатске односе формално успоставили тек 1. јануара 1979).

По „Закону о односима са Тајваном”, донетим непосредно после размене амбасадора између Вашингтона и Пекинга, САД владу у Тајпеју службено називају „власти Тајвана”, док је уместо амбасаде на истим пословима тамо „Амерички институт на Тајвану”.

Поменутим законом је из службене употребе избачен термин „Република Кина” , али је предвиђено да се Тајван третира на исти начин као и „све друге стране земље, нације државе, владе и слични ентитети”. Такође, сви уговори и међународне обавезе које су постојале пре 1979, задржале су правоснажност.

Због свега овога, најновије кинеско-америчко затезање више је ритуално него суштинско: током ове године већ су одржани војни састанци на највишем нивоу, а до следећих – повод за ово захлађење ће већ бити далека историја.

Милан Мишић