Izrazite pesničke individualnosti

Savremena pesnička scena u Srbiji, ali i ona koju stvaraju srpski autori u drugim republikama bivše Jugoslavije, sve više razvija konkurentnost ne samo kada su u pitanju stare, nove ili obnovljene izdavačke kuće, sada već uglavnom gotovo sve privatizovane, već i kada je reč o generacijskom i poetičkom sameravanju različitih poetskih rukopisa. Pre toga, treba pomenuti da se pored možda najboljeg i najdoslednijeg izdavača savremene poezije koji dolazi iz kraljevačke Narodne biblioteke "Stefan Prvovenčani", ove godine time mogu pohvaliti i beogradska "Prosveta", "Filip Višnjić" (edicija "Talas"), novopokrenuta edicija Zavoda za izdavanje udžbenika "Novo delo", vršački KOV, "Poezija", "Glas srpski", "Čigoja štampa", "Rad", Književno društvo "Sveti Sava", "Arka", Nolit i dr.

U tom smislu, čitaocu i kritičaru nesumnjivo ostaje tek da pretražuje ono što mu nije na prvi pogled dostupno, jer je redovna knjižarska i bibliotečka distribucija naših knjiga minimalna, te se zbirke u najboljem slučaju mogu dobiti od samih autora, ređe od izdavača, što i sam kritički čin u dobroj meri etički problematizuje. U tom smislu je i naš sumarni prgegled samo jedan od mogućih, ali čini se dovoljan da markira ono što nam se bez sumnje čini vredno pažnje, pa i pohvale u ovogodišnjoj produkciji.

Strah od straha

Pođimo najpre od pesnikinja: za razliku od prošle godine, 2006. donela nam je nekoliko samosvojnih knjiga, od kojih smo neke već prikazali. Tu pre svega imamo u vidu Ženu od pesme Tanje Kragujević,  čija nesvakidašnja slikovnost aludira na bogate rukavce različitih mitskih i urbanih toposa, a ujedno je prožeta melanholničnim, autobiografskim citatima. Oko nule Ane Ristović predstavlja nesumnjivi pomak u stvaralaštvu ove pesnikinje, posebno što je osnovni emocionalni fon pomeren ka psihološko-egzistencijalnim izazovima straha, a u najdubljem svom jezgru oličen ne samo kao (ne)predvidljivi strah od sebe, već i kao "strah od straha".

Autobiografska potka donekle je prisutna i u inače sasvim različitim zbirkama Nine Živančević Krajem veka, Luk i strela Danice Vukićević i Suvlasnici beline Olivere Nedeljković. Živančevićeva kroz simultanu, ubrzanu naraciju temazizuje ne samo krizu savremenog, velegradskog čoveka (zapadne) kulture koja mu sve više iscrpljuje identitet i duhovnost, već i vlastite strepnje, sećanja, povlašćene i prelomne trenutke života, odnosno smrti.

Satira i cinizam povodom opasnog ideološkog kameleonstva i odsustva humane etike odlikuju i provokativnu zbirku Mirka Magaraševića Naš vrli hrabri svet.

Katalog svakodnevnih sitnica i košmara u Luku i streli Danice Vukićević ispisane su stilom koji podseća na infantilne opise i ovlaš nabacane slike koje naizmenično osvetljavaju onu drugu stranu detinjstva ili zrelosti, različitih, zamenljivih uloga deteta i roditelja, supružnice i majke, jezika i pesnikinje. A u prostorima između pamćenja, jezika i belina, nagoveštene budućnosti i grozničave sadašnjosti smeštaju se Suvlasnici beline sa jasnim podsećanjem na Isidorine Saputnike, koje Olivera Nedeljković ispisuje u svojim pesmama u prozi i mikroesejima.

Za razliku od pomenute poetičke prakse, Vavilonski zapisi Ljubice Miletić razgrću slojeve hrišćanske istorije i svetih knjiga, vraćajući nas kroz apokrifnu pesničku reč njenoj prvobitnoj suštini, telu samoga Slova.

Tematizacija vremenski raslojenih, pak u jedinstenoj žiži bivstvovanja sabranih trenutaka, kada možemo biti sve i niko, onaj drugi i nepoznati "ja" koji se deli i umnožava, prepoznaje se i u najnovijem, zanimljivom i atipičnom rukopisu Dragana Stojanovića Godine. Iz toga sledi susret sa jezikom, svojim, neponovljivim, prvi put kazanim (Elementi Gojka Božovića). Tekstualnost sna i označiteljska disperzivnost sasvim originalne zbirke Arhiv beline Dobroslava Smiljanića, upućuju na večitu ljudsku čežnju za odlaskom, izmeštanjem. Ono se doživljava kao granica dvaju inverznih svetova, "unutrašnjeg" i "spoljašnjeg", pri čemu se razvijaju do simbolički napregnute slike, fragmenta, crtice ili kratke priče zgusnutog značenja i otvorene ili paradoksalne poente.

Jer kako biti istovetan sa samim sobom, ali i bezlični deo kosmosa (poema Miodraga Pavlovića Život u jaruzi), da li je naš doživljaj božanskog i transcendentnog jovovski ili kanonski (Zar odista samo reč Živka Nikolića i Triptih, odnosno ponovljeno izdanje Otvaranje prstena Staniše Nešića, kao i sugestivna zbirka Rasvit Ranka Risojevića), uzajamnog dozivanja i nedeljivosti (Zarno vitlo Radomira Andrića).

Mističnost puta reči, njihove melodije, stvaranja i izginuća, prisutnost u umu, glasu i peru onoga koji piše – polazište je duge pesme Milovana Marčetića Taškent, bez sumnje inovativne u poetici ovoga pesnika i pripovedača. Njen lirski osmerac iako ponegde priziva sasvim tradicionalnu usmenu, pa i romantičarsku srpsku tradiciju, raspoređen je slobodno u grafičkim celinama koje više nalikuju pesmama u slobodnom stihu. Romor i tišina, prelazak u onostrano koje se odvija u sluhu, ali i u pismu, u živoj i pogrebenoj ljubavi, u snu i na javi – tamo gde se u tom Tamnom vilajetu konačno prepoznaje vlastito lice – po svojim originalnim artističkim rešenjima – ide u najbolje ovogodišnje pesničke knjige.

Jedina suština

O složenosti novog pesničkog projekta Milosava Tešića  Dar i kob najpre svedoči autorov iznova uloženi napor za uspostavljanjem drugačijih mogućnosti srpske versifikacije, ali i načina tvorbe reči, stilema, metafora. Ovoga puta su to amfibrahički dvanaesterac upotrebljen u različitim strofama i jampski deseterac različit od onog Kostićevog, koji preteže u središnjem, sonetnom delu "Šumna rukovet". Dva prividno suprotstavljena pojma iz naslova zbirke simbolički funkcionišu na liniji preobražaja ženskog u muški princip i obratno, kako na raskrsnici mita, istorijskih događaja i književnosti koju su stvarale žene (npr. poemična "Kalopera Pero"), tako i u biljnom svetu koji projektuje pesnikovu zaokupljenost zbog bolne podvojenosti "jednine sušte".

Petnaesta samostalna zbirka Novice Tadića Neznan počiva na nasleđu prethodnih (Tamne stvari, Okrilje, Nepotrebni saputnici). Njen sveden izraz u većoj meri je statičan i više oblikuje određenu magijsku, zloslutnu atmosferu koje izaziva ime neznan. Godoovska situacija iščekivanja nečega ili nekoga ko nije ni đavo, ni kezilo, ni strašilo, pogled u donji svet bezdana – katkada ostavljaju sablasniji utisak nego poznati pomenuti Tadićevi demoni zla. Konačno, dva izvrsna pesnička izbora i jedne sabrane pesme zaokružuju naš pregled: to su Pesme 1979-2005 Jovana Zivlaka i Male lampe u tamnini Bratislava Milanovića o čemu smo već afirmativno pisali, kao i Pesme Raše Livade koje će za svakog proučavaoca moderne, neoavangardne i postmoderne srpske poezije ubuduće značiti jednu od kanonskih knjiga.