Изразите песничке индивидуалности

Савремена песничка сцена у Србији, али и она коју стварају српски аутори у другим републикама бивше Југославије, све више развија конкурентност не само када су у питању старе, нове или обновљене издавачке куће, сада већ углавном готово све приватизоване, већ и када је реч о генерацијском и поетичком самеравању различитих поетских рукописа. Пре тога, треба поменути да се поред можда најбољег и најдоследнијег издавача савремене поезије који долази из краљевачке Народне библиотеке "Стефан Првовенчани", ове године тиме могу похвалити и београдска "Просвета", "Филип Вишњић" (едиција "Талас"), новопокренута едиција Завода за издавање уџбеника "Ново дело", вршачки КОВ, "Поезија", "Глас српски", "Чигоја штампа", "Рад", Књижевно друштво "Свети Сава", "Арка", Нолит и др.

У том смислу, читаоцу и критичару несумњиво остаје тек да претражује оно што му није на први поглед доступно, јер је редовна књижарска и библиотечка дистрибуција наших књига минимална, те се збирке у најбољем случају могу добити од самих аутора, ређе од издавача, што и сам критички чин у доброј мери етички проблематизује. У том смислу је и наш сумарни пргеглед само један од могућих, али чини се довољан да маркира оно што нам се без сумње чини вредно пажње, па и похвале у овогодишњој продукцији.

Страх од страха

Пођимо најпре од песникиња: за разлику од прошле године, 2006. донела нам је неколико самосвојних књига, од којих смо неке већ приказали. Ту пре свега имамо у виду Жену од песме Тање Крагујевић,  чија несвакидашња сликовност алудира на богате рукавце различитих митских и урбаних топоса, а уједно је прожета меланхолничним, аутобиографским цитатима. Око нуле Ане Ристовић представља несумњиви помак у стваралаштву ове песникиње, посебно што је основни емоционални фон померен ка психолошко-егзистенцијалним изазовима страха, а у најдубљем свом језгру оличен не само као (не)предвидљиви страх од себе, већ и као "страх од страха".

Аутобиографска потка донекле је присутна и у иначе сасвим различитим збиркама Нине Живанчевић Крајем века, Лук и стрела Данице Вукићевић и Сувласници белине Оливере Недељковић. Живанчевићева кроз симултану, убрзану нарацију темазизује не само кризу савременог, велеградског човека (западне) културе која му све више исцрпљује идентитет и духовност, већ и властите стрепње, сећања, повлашћене и преломне тренутке живота, односно смрти.

Сатира и цинизам поводом опасног идеолошког камелеонства и одсуства хумане етике одликују и провокативну збирку Мирка Магарашевића Наш врли храбри свет.

Каталог свакодневних ситница и кошмара у Луку и стрели Данице Вукићевић исписане су стилом који подсећа на инфантилне описе и овлаш набацане слике које наизменично осветљавају ону другу страну детињства или зрелости, различитих, заменљивих улога детета и родитеља, супружнице и мајке, језика и песникиње. А у просторима између памћења, језика и белина, наговештене будућности и грозничаве садашњости смештају се Сувласници белине са јасним подсећањем на Исидорине Сапутнике, које Оливера Недељковић исписује у својим песмама у прози и микроесејима.

За разлику од поменуте поетичке праксе, Вавилонски записи Љубице Милетић разгрћу слојеве хришћанске историје и светих књига, враћајући нас кроз апокрифну песничку реч њеној првобитној суштини, телу самога Слова.

Тематизација временски раслојених, пак у јединстеној жижи бивствовања сабраних тренутака, када можемо бити све и нико, онај други и непознати "ја" који се дели и умножава, препознаје се и у најновијем, занимљивом и атипичном рукопису Драгана Стојановића Године. Из тога следи сусрет са језиком, својим, непоновљивим, први пут казаним (Елементи Гојка Божовића). Текстуалност сна и означитељска дисперзивност сасвим оригиналне збирке Архив белине Доброслава Смиљанића, упућују на вечиту људску чежњу за одласком, измештањем. Оно се доживљава као граница двају инверзних светова, "унутрашњег" и "спољашњег", при чему се развијају до симболички напрегнуте слике, фрагмента, цртице или кратке приче згуснутог значења и отворене или парадоксалне поенте.

Јер како бити истоветан са самим собом, али и безлични део космоса (поема Миодрага Павловића Живот у јарузи), да ли је наш доживљај божанског и трансцендентног јововски или канонски (Зар одиста само реч Живка Николића и Триптих, односно поновљено издање Отварање прстена Станише Нешића, као и сугестивна збирка Расвит Ранка Рисојевића), узајамног дозивања и недељивости (Зарно витло Радомира Андрића).

Мистичност пута речи, њихове мелодије, стварања и изгинућа, присутност у уму, гласу и перу онога који пише – полазиште је дуге песме Милована Марчетића Ташкент, без сумње иновативне у поетици овога песника и приповедача. Њен лирски осмерац иако понегде призива сасвим традиционалну усмену, па и романтичарску српску традицију, распоређен је слободно у графичким целинама које више наликују песмама у слободном стиху. Ромор и тишина, прелазак у онострано које се одвија у слуху, али и у писму, у живој и погребеној љубави, у сну и на јави – тамо где се у том Тамном вилајету коначно препознаје властито лице – по својим оригиналним артистичким решењима – иде у најбоље овогодишње песничке књиге.

Једина суштина

О сложености новог песничког пројекта Милосава Тешића  Дар и коб најпре сведочи ауторов изнова уложени напор за успостављањем другачијих могућности српске версификације, али и начина творбе речи, стилема, метафора. Овога пута су то амфибрахички дванаестерац употребљен у различитим строфама и јампски десетерац различит од оног Костићевог, који претеже у средишњем, сонетном делу "Шумна руковет". Два привидно супротстављена појма из наслова збирке симболички функционишу на линији преображаја женског у мушки принцип и обратно, како на раскрсници мита, историјских догађаја и књижевности коју су стварале жене (нпр. поемична "Калопера Перо"), тако и у биљном свету који пројектује песникову заокупљеност због болне подвојености "једнине суште".

Петнаеста самостална збирка Новице Тадића Незнан почива на наслеђу претходних (Тамне ствари, Окриље, Непотребни сапутници). Њен сведен израз у већој мери је статичан и више обликује одређену магијску, злослутну атмосферу које изазива име незнан. Годоовска ситуација ишчекивања нечега или некога ко није ни ђаво, ни кезило, ни страшило, поглед у доњи свет бездана – каткада остављају сабласнији утисак него познати поменути Тадићеви демони зла. Коначно, два изврсна песничка избора и једне сабране песме заокружују наш преглед: то су Песме 1979-2005 Јована Зивлака и Мале лампе у тамнини Братислава Милановића о чему смо већ афирмативно писали, као и Песме Раше Ливаде које ће за сваког проучаваоца модерне, неоавангардне и постмодерне српске поезије убудуће значити једну од канонских књига.