Poverljivi razgovori se ovde ne vode

Rat u Libiji još nije završen, a diplomate i vojni stratezi NATO spremno tvrde da je Operacija ujedinjeni zaštitnik jedna od najbrže pokrenutih, najobuhvatnijih po širini mandata, najefikasnijih i najkraćih u 62 godine postojanja Alijanse, zaključak je posle serije susreta koje sam ove nedelje imao u štabu NATO u Briselu i u zajedničkoj komandi savezničkih snaga u Napulju.

Misija NATO, sankcionisana rezolucijom Saveta bezbednosti UN, predviđa da snage Alijanse obezbeđuju Zonu zabranjenog leta i da kontrolišu pomorsku blokadu Libije zbog embarga na uvoz oružja. Šestomesečni mandat produžen je, 27. septembra,za 90 dana, mada može da bude prekinut i ranije.

Sagovornici „Politike” ističu pozitivna iskustva primenjena u Libiji. „Nismo čekali kao u Bosni, u Libiji smo reagovali brže nego na Kosovu”, kaže zvaničnik NATO zadužen za partnerstvo sa zemljama Mediterana i šireg Bliskog istoka.

„Libijska kriza pokazala je fleksibilnost NATO. Reagovali smo šest dana posle usvajanja rezolucije UN”, ističe brigadni general Hesus Amatriain,dodajući da je NATO pokazao „otvorenost” u dogovoru sa nekim arapskim zemljama.

Pitanja, kako se to često događa u ovakvim kontaktima, često govore više od odgovora. Uostalom, „poverljivi razgovori se ovde ne vode”, piše iznad vrata na ulazu u restoran u NATO štabu u Briselu.

U taktičkim, operativnim i strateškim analizama, političko-vojnim implikacijama i analizama koje NATO zadržava za sebe, zaključci se izvodesamo na osnovu podataka da je ratna mašina koju je Muamer Gadafi gradio 42 godine uništena za šest meseci, već i na osnovu iskustava izvučenih iz operacija uBosni, preko Kosova do Iraka i Avganistana.

Prvo pozitivno iskustvo je, ističu sagovornici, svođenje „kolateralne štete” na minimalnu meru. Za razliku od bombardovanja Srbije i rata na Kosovu, kao i pogibija civila po Avganistanu, insistiranje na pažljivom odabiru ciljeva i na upotrebi precizne municije, svelo je „kolateralnu štetu” u Libiji na minimum, tvrde nadležni demantujući Gadafijeve optužbe kao „čistu propagandu”.

„Zaštita civila je od starta bila najvažniji aspekt naše operacije”, kaže britanski admiral Ras Harding, zamenik komandanta Operacije ujedinjeni zaštitnik. „Koristimo najpreciznija oružja koje čovek može da proizvede”.

„Libijska operacija postavila je u tom smislu nove standarde. Koristili smo laserski navođene bombe sa preciznošću od jednog metra, a kasnije angažovanje borbenih helikoptera samo je ojačalo preciznost”, kaže visoki vojni funkcioner NATO, jedan od onih koji je tražio da mu se ne pominje ime. „Dešavalo se da smo imali mete u viziru,ali nismo gađali jer su okolo bili civili. Zato smo često bombardovali noću ili rano ujutru”.

„Naš mandat je da zaštitimo civile, a ne da ugrozimo civilno stanovništvo”, ponavlja na konferenciji za štampu u Napulju i kanadski pukovnik Rolan Lavoa.

Koliko tokom ručka u trpezariji generalnog sekretara NATO u Briselu, toliko i tokom brifinga u rashlađenim kancelarijama Južne komande u Napulju, sagovornici „Politike” – od kojih su mnogi bili u Bosni, na Kosovu ili u Avganistanu – insistirali su i na pozitivnom iskustvu libijske kampanje koje se tiče infrastrukture.

Libijski rat nije bio vođen po matrici iz vremena Džordža V. Buša: „nadmoćne sile”, „šokiraj i zastraši”. Time je izbegnuto razaranje infrastrukture koje je jako otežalo ponovno uspostavljanje vitalnih funkcija na Kosovu, u Srbiji ili u Iraku posle rata.

„Izbegavamo infrastrukturu jer je posle treba ponovo graditi”, jasan je admiral Harding.

„Neka infrastruktura je stradala prilikom uništavanja Gadafijeve protivvazdušne odbrane, telekomunikacija, komandnih mesta ili logistike, ali naftna infrastruktura je u velikoj meri očuvana”, kaže general Amatriain.

Toliko o pozitivnim iskustvima. A negativna? Ni u Briselu ni u Napulju nisu bili previše spremni da razmatraju činjenicu da je u operacije NATO u Libiji uključeno samo osam od 28 članica iako su postojali izričit mandat Saveta bezbednosti i odluka NATO da se obezbedi operativna kontrola angažovanih snaga.

Vojna intervencija nije dobila podršku Nemačke koja ponašanje Britanaca i Francuza u Libiji poredi sa vremenima kolonijalizma 19. veka. Nema ni podrške novih članica sa evropskog istoka. Španija i Turska takođe su vrlo uzdržane. Istovremeno, pitanje promene režima u Libiji – van dobijenog mandata UN, ali prioriteta Francuza, Britanaca i Amerikanaca još od aprila – takođe je unelo dileme oko jedinstva Alijanse.

„Iz toga ne treba izvlačiti posebne zaključke”, kaže ambasador jedne od članica pri sedištu NATO u Briselu.

Analitičari međutim ne prelaze olako preko podatka koji dovodi u pitanje koheziju Alijanse. Libija nije prvi povod razlaza. Više je simptom podela koje traju nekoliko godina: od angloameričke invazije Iraka 2003. (iako to nije bila akcija NATO) do Avganistana koji deo evropskih saveznika doživljava kao „američki rat”.

Libija je jedinstvena na drugi način: Amerikanci su prvi put vođstvo prepustili Britancima i Francuzima – na koje otpada 41 odsto svih vazdušnih napada. Odluka SAD da nekoliko dana pred početak rata u martu povuku svoje pilote i borbene avione i da ne upravljaju sukobom može da ima važne strateške posledice po države članice NATO.

Evropljani do sada nisu ulagali u protivvazdušnu odbranu i podršku vatrom iz vazduha. Amerikanci su to nazvali „nepotrebnim udvostručenjem napora”. Sada se postavlja pitanje da li će Amerika, u krizi, takav trošak delom prebaciti na Evropu, takođe u krizi.

Što bi značilo da Evropljani onda smanje doprinose za rat u Avganistanu koji angažuje više od 30.000 evropskih vojnika. Umesto da se globalizuje, NATO bi se regionalizovao.

„Ne moraju uvek Amerikanci da vode. To je evolucija, fleksibilna simetrija unutar NATO liderstva”, kaže američki diplomata za ručkom u trpezariji generalnog sekretara NATO,ukrašenoj litografijom, poklonom lorda Karingtona i slikama poklonima bivših dugovečnih ambasadora Nemačke i Portugalije.

Da li onda ta „fleksibilna simetrija” znači da NATO postavlja „švedski sto” sa koga svako uzima ono što hoće? „Ne”, sledi odgovor, „jer je NATO uprkos krizi pokazao da ima kapacitete, a to je najvažnije”.

Posle pada Sovjetskog Saveza, NATO se ozbiljno pomučio ne bi li pronašao novi modus vivendi, zbog čega je redefinisao svoje ciljeve. Na osnovu izuzetne složenosti ove vojne organizacije, pojedini analitičari NATO dele na četiri grupe koje pokreću različiti, često međusobno veoma različiti interesi.

U prvoj grupi su najuticajnije članice čije su najveće brige svetski terorizam i islamski fundamentalizam. Drugu čine nekadašnje članice bivšeg Varšavskog ugovora koje najveću pretnju vide u Rusiji. U trećoj su zemlje bivše Jugoslavije i Albanija, dok četvrtu predstavlja Turska, koja je sama po sebi specifičan fenomen.

Zvaničnici NATO u Briselu nisu skloni podelama. Džozef Manso, zamenik šefa američke misije pri NATO ovako mi je odgovorio na gore citiranu klasifikaciju: „NATO je savez demokratija koje se različitoispoljavaju, ali sve se zalažu za kolektivnu odbranu u skladu sa članom 5 Vašingtonskog ugovora. Međusobne diskusije pogrešno je tumačiti kao slabost.”

Zar Libija nije čist slučaj rušenja režima? „Ne, ali Libija je bila pretnja na vratima Evrope.” Zašto je NATO stao na jednu stranu u onome što je bio početak građanskog rata u Libiji? „NATO ne zauzima stranu. Branio je one koji su bili žrtve brutalne Gadafijeve kampanje.”

Zašto u Jemenu ili Bahreinu nije bilo „humanitarne intervencije” kada su i tamo vlasti pucale u sopstveni narod? „Zato što u tim slučajevima nismo dobili zahtev UN.” Zašto Libija a ne Sirija? „Zato što su druge pravne osnove, a i intervencija bi bila mnogo rizičnija nego u Libiji.”

Toliko hvaljena intervencija NATO u Libiji nesumnjivo se primiče kraju. Satovi u sedištu Alijanse u Briselu nikada i nisu pokazivali lokalno vreme u Tripoliju. Oni pokazuju samo tri grada: Vašington, Brisel i – Kabul.