Stranputica na Istoku

Kome je još potrebno Istočno partnerstvo? Ovo pitanje nametnulo se proteklih dana tokom samita ove organizacije održanog u Varšavi.

Ne bez razloga. Pomenuti skup su ignorisali lideri Velike Britanije i Francuske, Dejvid Kameron i Nikola Sarkozi.

Istočno partnerstvo (IP) pokrenuto je 2008. sa ciljem da se bivše sovjetske republike Azerbejdžan, Belorusija, Gruzija, Jermenija, Moldavija i Ukrajina što više politički i ekonomski izmaknu ispod senke Ruske Federacije.

Bio je to, na svoj način, nastavak politike izolacije Rusije od ostatka Starog kontinenta. Reklo bi se da se administracija EU u ovom slučaju više vodila logikom da je za Evropu prihvatljivije da istrpi određenu štetu nego da Rusija za sebe izvuče moguću korist.

Tri godine kasnije život je demantovao tvorce IP. Saradnja sa Rusijom postala je atraktivnija od saradnje sa pomenutim republikama. Najavljeni povratak na vlast Vladimira Putina celu priču je postavio na sasvim nove osnove. Možda je u tome i tajna nedolaska Kamerona i Sarkozija u Varšavu.

Ugledni „Fajnenšel tajms“ je ovim povodom, u tekstu naslovljenom „Evropi je očajno neophodna nova istočna politika“, podsetio da je istočni deo Evrope region na koji bi Zapad i te kako morao da utiče, ali sa pravom strategijom i jasno definisanim ciljevima. Za sada u ovim okvirima deluju savezi koje nesumnjivo predvodi Rusija kao što su: Organizacija sporazuma o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), Evroazijska ekonomska zajednica (EAEC), Zajednica nezavisnih država (ZND).

Francuski „Mond“ napominje da Evropa, pritisnuta sopstvenim problemima, jednostavno nema snage da preusmeri misli ka istoku kontinenta i ka novih 76 miliona žitelja koji žive u šest država IP. Pomoć od 600 miliona evra koja je uložena u program zbližavanja sa pomenutim državama do 2013. samo je kap u moru.

Kako je nedavno napisao ruski analitičar Fjodor Lukjanov, EU je organizacija uveliko podložna inerciji. Jednom pokrenuti projekti u njenim okvirima mogu godinama i decenijama da postoje samo – virtuelno. Bez ideje kada bi i na koji način mogli biti pokrenuti s mrtve tačke i, što je najvažnije, kome bi ti projekti uopšte koristili. Kada je reč o IP, situacija nije ništa drugačija.

Sa druge strane, Putin je već najavio da će jedna od okosnica njegovog novog predsedničkog mandata biti stvaranje nove široke zajednice postsovjetskih država. Pri tom se rukovodi saznanjem da integracioni procesi koji su među ovim zemljama postojali u zajedničkoj sovjetskoj državi nisu sasvim zamrli.

Takođe, istočne države teško da bi uspele da obezbede pravi partnerski tretman na tržištima EU. I, ne manje važno, Evropi poslednjih meseci ne ide najbolje i taj trend neće obrnuti smer preko noći. Znači, treba gledati ka istoku – gde su mogućnosti za saradnju daleko prihvatljivije i isplativije.

Putinova ideja odmah je naišla na gnevne reakcije na Zapadu i povike da ruski premijer, u stvari, obnavlja Sovjetski Savez. Retko ko navodi da je njegova ideja zasnovana na istim osnovnim principima na kojima danas funkcioniše EU: kao zajednica suverenih država sa zajedničkom ekonomskom politikom, valutom, bezbednosnim strukturama.

Nemoć da se ideja Istočnog partnerstva pomakne sa početne pozicije ukazuje da će Evropljani, ukoliko žele da šest postsovjetskih država udalje od Moskve, to morati da čine mnogo energičnije i – finansijski atraktivnije.