PRAG TOLERANCIJE

Možda je važna scena koju smo pre dvadesetak dana zblanuto ignorisali: grupa Albanaca u Preševu je sa opštinske zgrade skinula zastavu Srbije. A odmah zatim su okačili barjak susedne države Albanije, sve sa crnim dvoglavim orlovima. To nije bila nadrealistička mitingaška zamisao, niti umetničko viđenje apsurda, nego život ili ko zna već šta. Simbolika je prilično mračna i nekako nas vraća u 2001. godinu. Na jugu se tada vodio pravi rat, uz kombinaciju terorizma i noćne gerile. "Prelivanje" kosovskog modela u Preševo, Medveđu i Bujanovac nije uspelo. Ili, nije uspelo sasvim. Tako je albanski san o simbiozi juga Srbije sa Kosovom ostao nedosanjan. Kao idilična fikcija, ili košmar – svejedno, to je neiscrpni izvor goriva za novu etapu krize.

No, može li se novi opasni zaplet izbeći, ako je već Kosovo u srcu srpske političke pažnje!? Za čuvanje nervoznog sklada potrebna je krajnje delikatna politička igra. Možda se mirno posmatranje skidanja srpske zastave nekako može razumeti kao mudar postupak. Mada, ko zna kako će to videti skrnavitelji državnog simbola? Kao snagu države sigurno neće!

Kako god razumeli, taj incident je već deo neprijatne istorije. Zanimljivo, njega je osudio jedan albanski politički lider. To bi sigurno bio dobar znak da su barjaktari vratili srpsku trobojku. Ama jok! Crni orlovi su se čitavog popodneva tog 28. novembra, i ko zna dokle još, "lepršali" nad zgradom preševske opštine.

Srpska vlada će imati krajnje težak posao na jugu. Inače je taj deo Srbije ubog i siromašan, svejedno nosi li sirotinja keče ili šajkaču. Nijedna vlast se nije pretrgla u pokušajima da izvuče južnu prugu iz bede, tako da su politički militantni na albanskoj strani, imali relativno lak posao. Imaju ga i sada. Za mesec dana su izbori, a negde u to vreme izvan Srbije će biti doneta odluka o sudbini Kosova. Ta se sudbina već jasno naslućuje, mada je srpska politička elita i te kako odlučna da se "bori do kraja".

Šta će se dogoditi posle toga, šta ima da se radi u vremenu koje se zagonetno naziva "dan posle", malo je kome jasno. Šta god da se desi, sigurno ćemo biti iznenađeni. Pred našim čuđenjem svako je rešenje objašnjivo. U svakom kosovskom ishodu postoji rizik za relativno bujanje krize na jugu Srbije.

U verziji nezavisnog Kosova, albanski političari neće moći, a ni želeti da sprečavaju gorljive ideje o brisanju svake granice između pokrajine i kriznih područja Srbije. U albanskom političkom iskustvu novoga doba, svako se nasilje isplati. U srpskom – nijedno. Taj violentni sindrom nije napustio jug, možda je on samo malo "uspavan", negde do proleća 2007.

Ako bi Kosovo formalno ostalo u granicama Srbije, kriza bi imala drugačiju ideološku formu i početni scenario, ali bi ishod na jugu Srbije mogao da bude isti. Ili bar sličan. Politički krem u Prištini na svoje položaje stigao je bukvalno iz šume. Ti ljudi, koji su bili simboli zločina i nasilja, danas se ubiše od napora da liče na uglađene lidere. Ali, ako bi im neko osporio već viđenu nezavisnost, oni bi (tako sami kažu) ponovo pokrenuli podmazane mehanizme etničkog čišćenja. Taj razorni talas teško da bi bez odjeka ostavio jug Srbije.

Zanimljivo, i jedna i druga varijanta mogle bi da budu opasno (no ipak kontrolisano) žarište. Na Kosovu bi odgovornost morale da preuzmu međunarodne trupe, na jugu Srbije srpska vojska i policija.

Kopnena zona bezbednosti je relativna operativna pogodnost za naše snage. To sigurno znači kako u slučaju akutne dramatizacije nećemo biti u defanzivi. Ali, taj pozicioni status naših jedinica sugerira i izvesnu "krutost" u kontroli rizičnog prostora.

Moglo bi i ovako da se kaže: snage u kopnenoj zoni su uz posebnu dinamiku preventivne upotrebe, raspoređene pre nešto više od pet godina. Njima, dakle, nedostaje ona dimenzija, koja je ključna u slučaju eskalacije, a to je prostorna elastičnost: to jest, delikatna kontrola svih fenomena koji bi mogli da premeste incidente na same rubove zone.

O tome je govorio novi načelnik Generalštaba u Nišu. On je moguću krizu definisao kao bezbednosni izazov. Nije se ustezao da javno kaže kako je srpska vojska gotova da tome stane na kraj kad i ako dođe vreme. A to znači da povodom juga Srbije, država neće i ne sme da bude u defanzivi, osobito ako se u najgorem raspletu ponovi albanska gerilsko-teroristička histerija od pre nekoliko godina.

Pokušali smo da obrazložimo okolnosti u kojima bi se kriza razvijala na srpskom jugu. Ali, sve bi moglo da bude i mnogo složenije, uz epidemijsko "podizanje" albanskog nasilja u Makedoniji i Crnoj Gori. Ništa se ne može isključiti, ali je neko obnavljanje kompleksnog regionalnog sukoba malo verovatno. Zato što je sistem kontrolisane krize već nekoliko godina stabilan i on može biti narušavan uglavnom na nivou provokacija ili serije većih incidenata.

Srpske snage bezbednosti će imati dovoljno manevarskog prostora (i međunarodnu podršku) da neutrališu nasilje na svojoj teritoriji i to tako da se ono uopšte i ne iskaže. I to pre svega specijalnim operacijama, koje striktno izuzimaju pokrete i spektakularno dejstvo krupnih snaga.