ПРАГ ТОЛЕРАНЦИЈЕ

Можда је важна сцена коју смо пре двадесетак дана зблануто игнорисали: група Албанаца у Прешеву је са општинске зграде скинула заставу Србије. А одмах затим су окачили барјак суседне државе Албаније, све са црним двоглавим орловима. То није била надреалистичка митингашка замисао, нити уметничко виђење апсурда, него живот или ко зна већ шта. Симболика је прилично мрачна и некако нас враћа у 2001. годину. На југу се тада водио прави рат, уз комбинацију тероризма и ноћне гериле. "Преливање" косовског модела у Прешево, Медвеђу и Бујановац није успело. Или, није успело сасвим. Тако је албански сан о симбиози југа Србије са Косовом остао недосањан. Као идилична фикција, или кошмар – свеједно, то је неисцрпни извор горива за нову етапу кризе.

Но, може ли се нови опасни заплет избећи, ако је већ Косово у срцу српске политичке пажње!? За чување нервозног склада потребна је крајње деликатна политичка игра. Можда се мирно посматрање скидања српске заставе некако може разумети као мудар поступак. Мада, ко зна како ће то видети скрнавитељи државног симбола? Као снагу државе сигурно неће!

Како год разумели, тај инцидент је већ део непријатне историје. Занимљиво, њега је осудио један албански политички лидер. То би сигурно био добар знак да су барјактари вратили српску тробојку. Ама јок! Црни орлови су се читавог поподнева тог 28. новембра, и ко зна докле још, "лепршали" над зградом прешевске општине.

Српска влада ће имати крајње тежак посао на југу. Иначе је тај део Србије убог и сиромашан, свеједно носи ли сиротиња кече или шајкачу. Ниједна власт се није претргла у покушајима да извуче јужну пругу из беде, тако да су политички милитантни на албанској страни, имали релативно лак посао. Имају га и сада. За месец дана су избори, а негде у то време изван Србије ће бити донета одлука о судбини Косова. Та се судбина већ јасно наслућује, мада је српска политичка елита и те како одлучна да се "бори до краја".

Шта ће се догодити после тога, шта има да се ради у времену које се загонетно назива "дан после", мало је коме јасно. Шта год да се деси, сигурно ћемо бити изненађени. Пред нашим чуђењем свако је решење објашњиво. У сваком косовском исходу постоји ризик за релативно бујање кризе на југу Србије.

У верзији независног Косова, албански политичари неће моћи, а ни желети да спречавају горљиве идеје о брисању сваке границе између покрајине и кризних подручја Србије. У албанском политичком искуству новога доба, свако се насиље исплати. У српском – ниједно. Тај виолентни синдром није напустио југ, можда је он само мало "успаван", негде до пролећа 2007.

Ако би Косово формално остало у границама Србије, криза би имала другачију идеолошку форму и почетни сценарио, али би исход на југу Србије могао да буде исти. Или бар сличан. Политички крем у Приштини на своје положаје стигао је буквално из шуме. Ти људи, који су били симболи злочина и насиља, данас се убише од напора да личе на углађене лидере. Али, ако би им неко оспорио већ виђену независност, они би (тако сами кажу) поново покренули подмазане механизме етничког чишћења. Тај разорни талас тешко да би без одјека оставио југ Србије.

Занимљиво, и једна и друга варијанта могле би да буду опасно (но ипак контролисано) жариште. На Косову би одговорност морале да преузму међународне трупе, на југу Србије српска војска и полиција.

Копнена зона безбедности је релативна оперативна погодност за наше снаге. То сигурно значи како у случају акутне драматизације нећемо бити у дефанзиви. Али, тај позициони статус наших јединица сугерира и извесну "крутост" у контроли ризичног простора.

Могло би и овако да се каже: снаге у копненој зони су уз посебну динамику превентивне употребе, распоређене пре нешто више од пет година. Њима, дакле, недостаје она димензија, која је кључна у случају ескалације, а то је просторна еластичност: то јест, деликатна контрола свих феномена који би могли да преместе инциденте на саме рубове зоне.

О томе је говорио нови начелник Генералштаба у Нишу. Он је могућу кризу дефинисао као безбедносни изазов. Није се устезао да јавно каже како је српска војска готова да томе стане на крај кад и ако дође време. А то значи да поводом југа Србије, држава неће и не сме да буде у дефанзиви, особито ако се у најгорем расплету понови албанска герилско-терористичка хистерија од пре неколико година.

Покушали смо да образложимо околности у којима би се криза развијала на српском југу. Али, све би могло да буде и много сложеније, уз епидемијско "подизање" албанског насиља у Македонији и Црној Гори. Ништа се не може искључити, али је неко обнављање комплексног регионалног сукоба мало вероватно. Зато што је систем контролисане кризе већ неколико година стабилан и он може бити нарушаван углавном на нивоу провокација или серије већих инцидената.

Српске снаге безбедности ће имати довољно маневарског простора (и међународну подршку) да неутралишу насиље на својој територији и то тако да се оно уопште и не искаже. И то пре свега специјалним операцијама, које стриктно изузимају покрете и спектакуларно дејство крупних снага.