Pod zvezdom Kalče

NIŠ – Miodrag Nikolić, poznatiji kao Mića Dokin, proglašen je za boema Niša za 2006. godinu. Ovo priznanje, za koje kaže da mu je najdraže u njegovih šezdeset šest leta, došlo je iz niškog kruga boema Palilulaca, okupljenih uglavnom u skromnoj kafani "Dukat", u ulici čije ime nije baš lako izgovoriti – Ljubićska. Ako tražite nekog iz tog palilulskog društva, adresa je, dakle, "Dukat".

– Mislio sam da će da odaberu nekog mlađeg, a oni odabraše mene, penzionera. Držao sam privatnu trgovinsku firmu MP "Dokin", a od 2001. godine sam u penziji, pa imam više vremena za druženje. Proglasiše me moji Palilulci za najboema, mora da sam to zaslužio korektnim odnosom prema mojim Nišlijama – govori Mića Dokin, još zbunjen iznenadnim zvanjem.

Titula boema, ma šta to značilo, ne stiče se lako. Pored ostalog, do nje vode dani i noći druženja, uglavnom u kafani, odricanje od jednih, radi drugih, možda sitnijih zadovoljstava, uravnoteženost između porodičnih ili poslovnih obaveza i kafane.

Mića Dokin je opstao na tom putu i stekao titulu, za koju veruje da je plod njegove druželjubivosti. – Kafana nije jedina definicija boemskog života. Mnogi idu u kafanu, ali ne bi mogli da se nazovu boemima. Boemstvo je, pre svega, druženje, nezameranje, spremnost da pomogneš ljudima u svakom momentu. Čovek za to treba da se rodi, da ima talenat i za kafanu. Ja sam rođen pod takvom zvezdom. Boemstvo u Nišu ima tradiciju, od Sremca, Kalče i Ivka, do nas Palilulaca, pokojnog Mlađe Nedeljkovića, Pere Nikolića.

Najboem Niša Mića Dokin nije prototip boema. Ne piše pesme i ne recituje, ne svira i ne peva, nema ispijeno lice. Naprotiv, svež je, lepo obučen, boem sa kravatom. Ni porodični život nije zanemario, pomaže u poslu sinu, nasledniku u trgovinskoj radnji. Mića Dokin pije, ali ga niko nikada nije video pijanog.

–  Ja sam stalno u kafani, ali se nikada nisam napio. Možda zahvaljujući mojoj konstituciji ili talentu da mogu da izdržim. Volim kafanu, ali ne da se opijam. Kafana je za jednu lepu priču. Ne volim ljude koji mnogo pričaju, već one koji imaju šta da kažu. Boemi uvek imaju zanimljivu priču. To je verovatno i bilo presudno da se i ja nađem na tom spisku – daje Mića stručni opis kafanskog boema.

Kaže da ne bi mogao baš tačno da objasni zašto se boemija najviše zapatila u naselju Palilula, ali veruje da je taj niški kraj kolevka boemstva. Možda je  za to kriva železnička pruga i kafane oko nje, posebno oko čuvene Palilulske rampe, gde su se Nišlije okupljale.

–  Od 1946. godine živim u Novoj železničkoj koloniji. To je radničko naselje koje je dalo puno boema. Među njima ima i ljudi iz kulture, novinarstva, sporta. Baš zato sam ponosan što sam Palilulac. Imam 66 godina i toliko godina se družim sa mojim ljudima, mojim Nišlijama i nisam se nikome zamerio. Zato ponavljam, boemski život ne podrazumeva obavezno kafanu. To je neobavezno druženje, saradnja i pomoć. Kafana je samo deo tog života. Svaki slobodan momenat koristim za druženje. Grehota je kad sretnete prijatelja da ne svratite u kafanu na čašicu razgovora.

A kako porodica gleda na sve to?