Под звездом Калче

НИШ – Миодраг Николић, познатији као Мића Докин, проглашен је за боема Ниша за 2006. годину. Ово признање, за које каже да му је најдраже у његових шездесет шест лета, дошло је из нишког круга боема Палилулаца, окупљених углавном у скромној кафани "Дукат", у улици чије име није баш лако изговорити – Љубићска. Ако тражите неког из тог палилулског друштва, адреса је, дакле, "Дукат".

– Мислио сам да ће да одаберу неког млађег, а они одабраше мене, пензионера. Држао сам приватну трговинску фирму МП "Докин", а од 2001. године сам у пензији, па имам више времена за дружење. Прогласише ме моји Палилулци за најбоема, мора да сам то заслужио коректним односом према мојим Нишлијама – говори Мића Докин, још збуњен изненадним звањем.

Титула боема, ма шта то значило, не стиче се лако. Поред осталог, до ње воде дани и ноћи дружења, углавном у кафани, одрицање од једних, ради других, можда ситнијих задовољстава, уравнотеженост између породичних или пословних обавеза и кафане.

Мића Докин је опстао на том путу и стекао титулу, за коју верује да је плод његове дружељубивости. – Кафана није једина дефиниција боемског живота. Многи иду у кафану, али не би могли да се назову боемима. Боемство је, пре свега, дружење, незамерање, спремност да помогнеш људима у сваком моменту. Човек за то треба да се роди, да има таленат и за кафану. Ја сам рођен под таквом звездом. Боемство у Нишу има традицију, од Сремца, Калче и Ивка, до нас Палилулаца, покојног Млађе Недељковића, Пере Николића.

Најбоем Ниша Мића Докин није прототип боема. Не пише песме и не рецитује, не свира и не пева, нема испијено лице. Напротив, свеж је, лепо обучен, боем са краватом. Ни породични живот није занемарио, помаже у послу сину, наследнику у трговинској радњи. Мића Докин пије, али га нико никада није видео пијаног.

–  Ја сам стално у кафани, али се никада нисам напио. Можда захваљујући мојој конституцији или таленту да могу да издржим. Волим кафану, али не да се опијам. Кафана је за једну лепу причу. Не волим људе који много причају, већ оне који имају шта да кажу. Боеми увек имају занимљиву причу. То је вероватно и било пресудно да се и ја нађем на том списку – даје Мића стручни опис кафанског боема.

Каже да не би могао баш тачно да објасни зашто се боемија највише запатила у насељу Палилула, али верује да је тај нишки крај колевка боемства. Можда је  за то крива железничка пруга и кафане око ње, посебно око чувене Палилулске рампе, где су се Нишлије окупљале.

–  Од 1946. године живим у Новој железничкој колонији. То је радничко насеље које је дало пуно боема. Међу њима има и људи из културе, новинарства, спорта. Баш зато сам поносан што сам Палилулац. Имам 66 година и толико година се дружим са мојим људима, мојим Нишлијама и нисам се никоме замерио. Зато понављам, боемски живот не подразумева обавезно кафану. То је необавезно дружење, сарадња и помоћ. Кафана је само део тог живота. Сваки слободан моменат користим за дружење. Грехота је кад сретнете пријатеља да не свратите у кафану на чашицу разговора.

А како породица гледа на све то?