Silom u odbojci

Samo 19 godina imala je 2007. kada je proglašena za najboljeg servera Evropskog prvenstva, sa 22 bila je najbolji smečer Evropske lige 2010, a ove godine najbolja igračica i najbolji smečerEvropske lige, a zatim i najbolja igračica nedavno završenog Evropskog prvenstva na kojem su odbojkašice Srbije osvojile zlato. I ne bi to bilo nimalo neobično da nije bila prisiljena da igra odbojku!

Kao devojčica u rodnom Zrenjaninu (5. mart 1988) išla je na časove šaha i plesa, učila je osnove slikarstva, pevala u horu, trenirala plivanje, a zatim i košarku i – odustala. U kući su je uzalud nagovarali da pokuša sa odbojkom, sve dok je majka Edita, bivša košarkašica, nije silom ubacila u kola i odvezla na prvi trening.

Tada je išla u četvrti osnovne i zaljubila se u odbojku na prvi pogled. U osmom razredu već je postala prvotimka zrenjaninskog Poštara i kadetska reprezentativka, a sa pozicije tehničara na kojoj je igrala tri godine prešla je prvo na mesto srednjeg blokera, pa na „radno mesto” korektora.

Posle prve sezone u zrenjaninskom Poštaru, odvojila se od porodice i prešla u beogradski Poštar 064 u čijem je dresu osvojila prvi ekipni trofej pobedom u Kupu SCG, a zatim i dve duple krune.

Tada više nije bila samo talenat, jer je 2006. kao osamnaestogodišnjakinja učestvovala u osvajanju bronzane medalje na Svetskom prvenstvu u Japanu, a 2007. još veći doprinos dala je osvajanju titule vicešampiona Evrope u Luksemburgu i dobila epitet „ženski Ivan Miljković”, a od prvih odbojkaških dana odaziva se na nadimak Joca. Možda ga je dobila u Zrenjaninu posle bombardovanja kada je morala da trenira sa dečacima...

Domaća liga postala joj je pretesna pa se otisnula u svet. Otišla je u Italiju, ne samo zbog sportskih razloga (ženska odbojka je u Italiji na ceni, a u ovoj zemlji igrali su i njeni idoli iz detinjstva braća Grbić) već i porodičnih. Otac Milivoje je godinama igrao rukomet u Italiji, u njoj je kao dete živela dve i po godine i naučila nešto italijanskog, a u tri sezone provedene u Spes voleju iz Koneljana potpuno je usavršila jezik i – igru. Istina, ekipa nije bila dovoljno snažna za osvajanje trofeja, ali se Koneljano nalazi samo šest sati vožnje od Beograda. Da, Jovana voli brzu vožnju (sada vozi kabriolet „volvo C70”) i kaže da često plaća kazne zbog prebrze vožnje.

Iz gradića sa svega 35.000 stanovnika, prošle godine preselila se u trinaestomilionski Gvangdžou, prestonicu kantonalne Kine i postala član Evrergrandea i sa njim postala vicešampionka Kine, a na ulicama sa 1,96 metara visine padala je svima u oči: „Svi su me gledali, prilazili da me pipnu, kao da sam svetsko čudo”.

Ni u Japanu, njenoj narednoj igračkoj stanici stanovnici nisu viši. Igraće u Džej-Ti Marvelesu iz Osake, a pre toga sa reprezentacijom Srbije na Svetskom kupu, takođe u Japanu, igraće za olimpijsku vizu. Želja joj je, odavno, da osvoji olimpijsku medalju. U Pekingu 2008. stigla je do petog mesta, London je nova šansa, a Jovana tvrdi da je upornost ključ uspeha.

Živko Baljkas