Силом у одбојци

Само 19 година имала је 2007. када је проглашена за најбољег сервера Европског првенства, са 22 била је најбољи смечер Европске лиге 2010, а ове године најбоља играчица и најбољи смечерЕвропске лиге, а затим и најбоља играчица недавно завршеног Европског првенства на којем су одбојкашице Србије освојиле злато. И не би то било нимало необично да није била присиљена да игра одбојку!

Као девојчица у родном Зрењанину (5. март 1988) ишла је на часове шаха и плеса, учила је основе сликарства, певала у хору, тренирала пливање, а затим и кошарку и – одустала. У кући су је узалуд наговарали да покуша са одбојком, све док је мајка Едита, бивша кошаркашица, није силом убацила у кола и одвезла на први тренинг.

Тада је ишла у четврти основне и заљубила се у одбојку на први поглед. У осмом разреду већ је постала првотимка зрењанинског Поштара и кадетска репрезентативка, а са позиције техничара на којој је играла три године прешла је прво на место средњег блокера, па на „радно место” коректора.

После прве сезоне у зрењанинском Поштару, одвојила се од породице и прешла у београдски Поштар 064 у чијем је дресу освојила први екипни трофеј победом у Купу СЦГ, а затим и две дупле круне.

Тада више није била само таленат, јер је 2006. као осамнаестогодишњакиња учествовала у освајању бронзане медаље на Светском првенству у Јапану, а 2007. још већи допринос дала је освајању титуле вицешампиона Европе у Луксембургу и добила епитет „женски Иван Миљковић”, а од првих одбојкашких дана одазива се на надимак Јоца. Можда га је добила у Зрењанину после бомбардовања када је морала да тренира са дечацима...

Домаћа лига постала јој је претесна па се отиснула у свет. Отишла је у Италију, не само због спортских разлога (женска одбојка је у Италији на цени, а у овој земљи играли су и њени идоли из детињства браћа Грбић) већ и породичних. Отац Миливоје је годинама играо рукомет у Италији, у њој је као дете живела две и по године и научила нешто италијанског, а у три сезоне проведене у Спес волеју из Конељана потпуно је усавршила језик и – игру. Истина, екипа није била довољно снажна за освајање трофеја, али се Конељано налази само шест сати вожње од Београда. Да, Јована воли брзу вожњу (сада вози кабриолет „волво Ц70”) и каже да често плаћа казне због пребрзе вожње.

Из градића са свега 35.000 становника, прошле године преселила се у тринаестомилионски Гвангџоу, престоницу кантоналне Кине и постала члан Еврерграндеа и са њим постала вицешампионка Кине, а на улицама са 1,96 метара висине падала је свима у очи: „Сви су ме гледали, прилазили да ме пипну, као да сам светско чудо”.

Ни у Јапану, њеној наредној играчкој станици становници нису виши. Играће у Џеј-Ти Марвелесу из Осаке, а пре тога са репрезентацијом Србије на Светском купу, такође у Јапану, играће за олимпијску визу. Жеља јој је, одавно, да освоји олимпијску медаљу. У Пекингу 2008. стигла је до петог места, Лондон је нова шанса, а Јована тврди да је упорност кључ успеха.

Живко Баљкас