Dokazi ljubavi

Kada listate filmografije dramskih pisaca poput Harolda Pintera ili Toma Stoparda među brojnim ekranizacijama pronaći ćete nekoliko sa srpskim naslovima. U pojedinim slučajevima to su snimci pozorišnih predstava koje je naša televizija emitovala kao zasebne emisije ali neke stavke su i televizijske drame snimljene po njihovim komadima – i to u vreme kada su oni bili aktuelni. Pored emisije „Trezor”, ovo je još jedan podsetnik na danas gotovo nezamislivu praksu da je beogradska televizija, u okviru svog dramskog programa, između ostalog,snimala i aktuelne savremene tekstove.

Ako ostavimo po strani, po mnogo čemu diskutabilnu, primedbu o „drugim” i „srećnijim” vremenima jer sve ono što je onomad možda bilo srećnije danas je tehnički dostupnije i izvodljivije – postavlja se pitanje koja se dela danas ekranizuju u Dramskom programu RTS-a.

Izuzmemo li serije poput „Selo gori,a baba se češlja” ili „Moj rođak sa sela” koje bivaju obnovljene iz sezone u sezonu jer ih narod toliko voli i ne može da zamisli televiziju bez njihovih junaka, RTS u poslednje vreme ulazi u niz krajnje bizarnih literarnih adaptacija.

Posle „Ranjenog orla” Mir Jam koji uprkos svojim sistemskim nedostacima zaslužuje simpatije kao fenomen, RTS je prikazao još jednu seriju po romanu ove književnice a na programu će uskoro biti i treća. U isto vreme, posle „Mirisa kiše na Balkanu” biće i nastavak „Cvat lipe” po prozi Gordane Kuić.

Uz svedužno poštovanje prema značaju Mir Jam i Gordane Kuić u svetu srpske populističke literature, čini mi se da je potpuno apsurdno svesti RTS-ov dramski program na ekranizacije njihovih sabranih dela. Rekao bih da je za publiku sasvim dovoljan jedan „Ranjeni orao” da se upozna sa Mir Jam i da je došlo vreme da se ekranizuje neki drugi pisac.

Ovakvom inflacijom njihovih ekranizacija ni Mir Jam ni Gordana Kuić ne dobijaju jer se od simpatičnog literarnog fenomena u kome su uživale naše bake i majke pretvaraju u neku vrstu silom nametnutog standarda čemu nisu dorasle i umesto da, s pravom, budu zabeležene kao fusnota bivaju uzdignute na nivo svojevrsnog ogledala svoje epohe.

Ne samo da su o tim istim epohama koje su danas okosnica RTS-ove „srbonostalgije” nastajale još neke mnogo značajnije knjige već bi se moglo reći da ovakvim zanemarivanjem značajnih dela, konvencionalno priznatih klasika, i forsiranjem nečega što je u najboljem slučaju pop-kulturni eksces, RTS ozbiljno dovodi u pitanje, čak i izvrgava ruglu svoju ulogu u očuvanju naše kulturne baštine.

O biografskim televizijskim serijama i filmovima da ne govorimo. Ne samo da su serije poput „Poslednje audijencije” o Nikoli Pašiću smeštene na sam rub interesovanja našeg Javnog servisa – o čemu svedoči i njena krajnje slaba realizacija – već je gotovo nemoguće očekivati da će u dogledno vreme biti proizveden neki rad koji bi pored hagiografskog možda imao i neki društveni značaj. Dok britanska televizija ima već tri filma o vladavini Tonija Blera, mi od RTS-a teško da možemo dobiti seriju o ubistvu Slavka Ćuruvije ili o bombardovanju RTS-a,a o nečem provokativnijem kao što je peti oktobar, recimo, da i ne govorimo.

Stara Televizija Beograd je sasvim očekivano i u skladu sa svojom društvenom i propagandnom funkcijom osnažila narativ o NOB-u kroz niz programa, kako fikcije,tako i istinitih priča, ali je isto tako snimila i seriju o Vuku Karadžiću, televizijski film o Karađorđu, dotakla se najrazličitijih tema, često i na provokativan način. Zbilja, besmisleno je da nam sada televizija iz jednog perioda koji poistovećujemo sa ograničenjima, političkim pritiscima i tehnološkom zaostalošću deluje kao uzor, ne samo u estetskom smislu već i na širem planu usklađenosti sa svetskim tokovima.