Докази љубави

Када листате филмографије драмских писаца попут Харолда Пинтера или Тома Стопарда међу бројним екранизацијама пронаћи ћете неколико са српским насловима. У појединим случајевима то су снимци позоришних представа које је наша телевизија емитовала као засебне емисије али неке ставке су и телевизијске драме снимљене по њиховим комадима – и то у време када су они били актуелни. Поред емисије „Трезор”, ово је још један подсетник на данас готово незамисливу праксу да је београдска телевизија, у оквиру свог драмског програма, између осталог,снимала и актуелне савремене текстове.

Ако оставимо по страни, по много чему дискутабилну, примедбу о „другим” и „срећнијим” временима јер све оно што је ономад можда било срећније данас је технички доступније и изводљивије – поставља се питање која се дела данас екранизују у Драмском програму РТС-а.

Изузмемо ли серије попут „Село гори,а баба се чешља” или „Мој рођак са села” које бивају обновљене из сезоне у сезону јер их народ толико воли и не може да замисли телевизију без њихових јунака, РТС у последње време улази у низ крајње бизарних литерарних адаптација.

После „Рањеног орла” Мир Јам који упркос својим системским недостацима заслужује симпатије као феномен, РТС је приказао још једну серију по роману ове књижевнице а на програму ће ускоро бити и трећа. У исто време, после „Мириса кише на Балкану” биће и наставак „Цват липе” по прози Гордане Куић.

Уз сведужно поштовање према значају Мир Јам и Гордане Куић у свету српске популистичке литературе, чини ми се да је потпуно апсурдно свести РТС-ов драмски програм на екранизације њихових сабраних дела. Рекао бих да је за публику сасвим довољан један „Рањени орао” да се упозна са Мир Јам и да је дошло време да се екранизује неки други писац.

Оваквом инфлацијом њихових екранизација ни Мир Јам ни Гордана Куић не добијају јер се од симпатичног литерарног феномена у коме су уживале наше баке и мајке претварају у неку врсту силом наметнутог стандарда чему нису дорасле и уместо да, с правом, буду забележене као фуснота бивају уздигнуте на ниво својеврсног огледала своје епохе.

Не само да су о тим истим епохама које су данас окосница РТС-ове „србоносталгије” настајале још неке много значајније књиге већ би се могло рећи да оваквим занемаривањем значајних дела, конвенционално признатих класика, и форсирањем нечега што је у најбољем случају поп-културни ексцес, РТС озбиљно доводи у питање, чак и извргава руглу своју улогу у очувању наше културне баштине.

О биографским телевизијским серијама и филмовима да не говоримо. Не само да су серије попут „Последње аудијенције” о Николи Пашићу смештене на сам руб интересовања нашег Јавног сервиса – о чему сведочи и њена крајње слаба реализација – већ је готово немогуће очекивати да ће у догледно време бити произведен неки рад који би поред хагиографског можда имао и неки друштвени значај. Док британска телевизија има већ три филма о владавини Тонија Блера, ми од РТС-а тешко да можемо добити серију о убиству Славка Ћурувије или о бомбардовању РТС-а,а о нечем провокативнијем као што је пети октобар, рецимо, да и не говоримо.

Стара Телевизија Београд је сасвим очекивано и у складу са својом друштвеном и пропагандном функцијом оснажила наратив о НОБ-у кроз низ програма, како фикције,тако и истинитих прича, али је исто тако снимила и серију о Вуку Караџићу, телевизијски филм о Карађорђу, дотакла се најразличитијих тема, често и на провокативан начин. Збиља, бесмислено је да нам сада телевизија из једног периода који поистовећујемо са ограничењима, политичким притисцима и технолошком заосталошћу делује као узор, не само у естетском смислу већ и на ширем плану усклађености са светским токовима.