Sva čuda su moguća

Projekat romana "Kuvarove kletve i druge gadosti" Srđana V. Tešina (1971) nagrađen je 2004. godine književnom stipendijom Fondacije "Borislav Pekić", a nedavno je beogradska izdavačka kuća "Stubovi kulture" predstavila ovu novu Tešinovu knjigu. Inače, Srđan V. Tešin živi u Kikindi i do sada je objavio dramu "Pohovani mozak", knjigu poezije "Sveto Trojstvo Georgija Zecowskog", knjigu priča "Sjajan naslov za pantomimu" i romane "Antologija najboljih naslova", "Kazimir i drugi naslovi" i "Kroz pustinju i prašinu". Tešinove knjige prevođene su na engleski, poljski, makedonski, mađarski i slovenački jezik, a priče su mu zastupljene u više izbora i antologija srpske proze. "Kuvarove kletve i druge gadosti" jeste knjiga neobičnog naslova, na njenim koricama se nalazi detalj sa slike "Strašni sud" Hansa Memlinga, tako da je tamni deo mašte već zagolican…

INTERVJU
● Kada umetnik naglasi da je u njegovom delu svaka sličnost između "opisanih događaja" i stvarnosti u potpunosti slučajna, čitalac i nesvesno odmah počinje da traži sličnost sa realnim. Pa, da li je ova strašna priča "Kuvarove kletve i druge gadosti" u potpunosti i sasvim delo Vaše mašte?

– Pre svega, "Kuvarove kletve i druge gadosti" nije "roman s ključem". Dakle, u pozadini svega ne stoji moja namera da u literaturnu oblandu uvijem nešto drugo osim priče koja se u stvarnosti nikada nije tim redom i tom silinom odigrala, a mogla je. Takođe, već godinama skupljam neverovatne ispovesti od ljudi koji su me gledali u oči dok su mi ih pričali, ali za koje nemam potvrdu o autentičnosti. Da li je trebalo da posumnjam u priču čoveka koji mi je bez uvijanja opisivao kako je tukao ratnog zarobljenika sve dok mu nije izbio oko? Njegova priča deluje potpuno uverljivo, jer imamo potvrde da su se takve stvari događale. I u mom romanu stvari stoje isto: sve što je opisano u njemu, ma koliko da su strašne te priče, moglo je da se dogodi u stvarnosti. Ruku na srce, moje priče i nisu toliko strašne u odnosu na naslove koje svakodnevno čitamo u "crnoj hronici". Stvarnost je mnogo strašnija.

● Pišete o najmračnijim stranama ljudske prirode, Vaši junaci su oličenja incesta, kanibalizma, nekrofilije, seksualnog nasilja, perverzije, ubistva, sadizma, Edipovog kompleksa. Kako ste sve to uspeli da "uskladite" u priči o jednom tako mirnom banatskom mestu Mokrinu?

– Miloš Crnjanski je, ne slučajno, negde zapisao da je "Banat trezor morbidnosti". Moj roman otvara neke tabu-teme ujedno se poigravajući stereotipima. Pre svih, stereotipom o preimućstvu pripadanja nekoj određenoj naciji ili prostoru. Čak i Banaćani sami sebe vide kao flegmatične debeljuškaste brkajlije u belim čakširama, košulji i crnom prsluku, koji na sve imaju isti odgovor: "Ta mani..." Ipak, u Vojvodini, "žitnici Evrope", prema pisanju štampe, dogodilo se da su majka i sin umrli od gladi, a da im komšije nisu pomogle, a u Jaši Tomiću su, ako je verovati pričama, nesrećnike koji su zbog poplave morali da napuste kuće pokrali oni čije su kuće ostale na suvom. Mokrin je mesto s viškom istorije, a taj višak predstavljaju povesna preterivanja idealna za literarnu obradu. U Mokrinu je, kaže legenda, konjanik u jednom skoku preskočio preko crkvenog tornja. Dakle, u Mokrinu su sva čuda moguća, pa i to da postane poprište tragičnog sukoba nepomirljivih strasti mojih književnih junaka.

● Raskrinkali ste ratne profitere, crvenoarmejce–osloboditelje, šoviniste, lažne patriote, ubice, mučitelje koji su bili i sami mučeni, od Prvog svetskog rata do ratova devedesetih. Šta je svim tim likovima zajedničko?

– Bilo bi dobro da sam i u stvarnom životu "raskrinkao" pojedine zločince, ali to nije moj posao. Ono što povezuje moje junake moguće je opisati kao ravnodušnost. Većina zlikovaca se odlikuje osobinom da se i prema sopstvenom, ali i prema životima drugih ljudi odnosi potpuno ravnodušno, ne shvatajući pogubne posledice te ambivalentnosti. Jer, da nisu ravnodušni, ne bi, svesni teških posledica po sebe i druge, ni činili zločine. Ujedno, pokušaj da odgovorim na to pitanje bio je i osnovni motiv da napišem roman. Zašto smo toliko ravnodušni? Gledamo kako sve oko nas propada i ne činimo ništa ili ne činimo dovoljno da to sprečimo.

● Međutim, glavni junak Vašeg romana je Pavle, ratni reporter, koji kaže da je njegovo glavno oružje ravnodušnost. Da li je to i način da se prevaziđu sveopšte "gadosti"?

– Nažalost, i u stvarnosti ljudi misle da će ih nesreće mimoići ako se budu pretvarali da ne vide zle stvari koje se odigravaju u njihovoj neposrednoj blizini. Ravnodušnost je jedna vrsta bega od stvarnosti i odgovornosti. Pavle je ratni fotograf, naučio je da ne reaguje dok fotografiše vojnika koji puca na nenaoružane civile, njegov posao je da dokumentuje zločin, a ne da ga spreči. On u tom trenutku razmišlja o dobrom kadriranju i o svetlu, a ne o ljudskoj patnji. Naravno da nije ni pokušao da učini nešto konkretno, da otme vojniku pušku, recimo. Međutim, kada taj postupak primeni na sopstveni život, doživi da mu se stvarnost obije o glavu. Gadosti prestanu da budu samo dobar materijal za fotografisanje, već sastavni deo života. To se ne odnosi samo na to ekstremno zanimanje, već i na sve one ljude koji život posmatraju kao voajeri sakriveni iza paravana ravnodušnosti. Krajnji stadijum takve vrste ravnodušnosti je da čovek i sam počne da čini užasne stvari, a da uistinu i ne zna zašto to čini. O tome mnogo govore citati s početka mog romana.

● Pišete o ukletim familijama. Kako ta ukletost počinje, a kako se završava?

– Verujem da u svakoj porodici postoji neki rođak kog se cela familija stidi i drži ga pod ključem. Ponekad takvi uspeju da se otmu, pobegnu i postanu lideri drugih odbeglih mušičavih rođaka, koji sve za tili čas pretvore u ludnicu. A sve počne tako što neka tetka sa hladnom trajnom zaključi da je bolje da njihov sumanuti rođak ode od njih i počne drugima da zagorčava život, pa namerno ostavi otključanu kapiju da ovaj pobegne. U "Kuvarovim kletvama i drugim gadostima" ukletost počinje odlukom da se mrzi ono što je po mnogo čemu najbliže i najdraže srcu, kao što su rođeni brat ili sestra, a završava se time što glavni junak, fotograf Pavle, posle zločina koji je počinio ubedi samog sebe da su svi ljudi bez izuzetka u osnovi zli. On kaže: "Znam samo da nasilje pokreću ljudska zloba i urođena pokvarenost". Zločin se ne može opravdati iskazom: "Pa šta, i nama su nanosili zlo!" Takav stav ne prekida začarani krug zločina, već ga, naprotiv, još jače zavrti.