Atos na Crvenom trgu

Jesen čini svoje i Rovinj, kažu, samo utihne u oktobru. Ali ne i jedna njegova nemirna duša, umetnička, poznati beogradski „stanar” Arsenije Jovanović, koji nas u to uveri u samo tri reči – Moskva, Ravena, Pula. Zašto ovi gradovi u ličnom atlasu ovog reditelja, muzičara, pisca, fotografa...? Krenimo redom...

U čuvenom moskovskom državnom Istorijskom muzeju, na Crvenom trgu, jednom od pet najhodočasničkijih mesta u gradu, sa 80 miliona arhiviranih predmeta i eksponata, 8. novembra biće otvorena izložba čuvenog ruskog arhitekte, fotografa, autora mnogih izložbi (Ruski paviljon na Venecijanskom bijenalu) Jurija Avakumova, naslovljena „Gora Atos, slike Svete Zemlje”. Ne slučajno, biće tamo i Arsenije Jovanović.

–Muzička pozadina izložbe biće moji „Zvučni testamenti planine Atos”. Sa Svete gore dopremljeno je u Moskvu više od jedne tone zemlje kao podloga za eksponate, a posle će je razdeliti manastirima diljem Rusije. Posle Moskve izložba se seli u Sankt Peterburg. Pozvani su gosti iz celog sveta. Za njih se priprema i DVD sa mojom muzikom u 1000 primeraka.

Meni lično to neće biti toliko poseta jednoj izložbi koliko hodočašće, bude se u meni osećanja koja, pretpostavljam, imaju vernici koji idu na Hristov grob ili u Meku. Bio sam na Atosu više puta, boravio u svetom manastiru Hilandaru, jednom sam Atos i otplovljavao svojom „Galiolom”, gledao ga sa površine mora, iz daleka, divio se gromadi zemlje što je tako moćno izranjala iz mora i kao gejzir od stenja šiknula u nebesa sa usamljenim pustinjacima u njenim pećinama, prisećao se ludog persijskog cara koji se toliko plašio da brodovljem obilazi Atos da ga je otcepio od mora probivši kanal kojim će provesti persijsku silu i brodovlje na svom pohodu na Atinu.

Za Avakumova kaže da je čarobnjak, sa kojim se letos upoznao, a o svojim „Zvučnim testamentima planine Atos”: nastali su davno; radio ih je za čuvenu radionicu zvuka u Kelnu, koju je tada vodio Klaus Šening; fragmente ove kompozicije koristio je i Terens Malik u svom filmu „Drvo života”, proletos ovenčanom „Zlatnom palmom” u Kanu. Ne propušta i da kaže:

–Kod nas takve stvari nikom ne padaju na pamet. Jedino reč import ima magijsko dejstvo delotvornije na provincijske umove nego primena umetnosti domaćih stvaralaca. Moja zvučna tvorevina, posle putovanja od Beograda do Kelna, do Teksasa i Izraela i gde sve ne – kao da je doplovila na svoje pravo odredište, u moskovski muzej gde će dobiti novo značenje. Da pomenem da mi je nekad saputnik na Svetoj gori bio ton majstor Zoran Jerković, nezamenljivo požrtvovani saradnik.

Jovanovića u novembru čeka i put u Raveni. Ili ravenski sastanak, kako ga nazva:
–I ovaj italijanski grad želi kandidaturu za evropsku prestonicu kulture. Cilj sastanka je da podstakne učesnike na razmišljanje o kulturnoj politici u evropskim dimenzijama, i da se smisle specifični, inovantni projekti. Očekuje se da nekolicina intelektualaca, filozof, pisac i drugi priđu temi iz teoretskih pozicija. Neki, baš ja, govoriće o evropskim kulturnim procesima, o svojim iskustvima i razmišljanjima. Doprinos tome ne bi bili samo govori već i performansi, video reportaže i slično. Iz ovih krajeva, poziv iz Ravene dobio je i Predrag Matvejević.
Čuli smo i za poziv iz obližnje Pule, na „Doručak s autorom”, u decembru. A Autor kaže:


–To je najprepoznatljiviji, najtradicionalniji i najzanimljiviji program pulskog Sajma knjige. Nekoliko jutara, u neobaveznom i nezahtevnom jednosatnom razgovoru, izabrani autor-gost, uz jutarnji espreso, fritule i kroštule, ležerno podastire svoj lik i delo prisutnima. Od kada je ova manifestacija (2001) postala Sa(n)jam, na „Doručku” je prodefilovalo devedesetak autora, među njima: Umberto Eko, Klaudio Magris, Orhan Pamuk... U mom slučaju povod je knjiga „Priče sa Galiole” koju će mi izdati beogradska Geopoetika i koja bi se, uslovno, mogla nazvati putopisnom prozom. Koliko jeste ili nije neka sude čitaoci. ѕ