Атос на Црвеном тргу

Јесен чини своје и Ровињ, кажу, само утихне у октобру. Али не и једна његова немирна душа, уметничка, познати београдски „станар” Арсеније Јовановић, који нас у то увери у само три речи – Москва, Равена, Пула. Зашто ови градови у личном атласу овог редитеља, музичара, писца, фотографа...? Кренимо редом...

У чувеном московском државном Историјском музеју, на Црвеном тргу, једном од пет најходочасничкијих места у граду, са 80 милиона архивираних предмета и експоната, 8. новембра биће отворена изложба чувеног руског архитекте, фотографа, аутора многих изложби (Руски павиљон на Венецијанском бијеналу) Јурија Авакумова, насловљена „Гора Атос, слике Свете Земље”. Не случајно, биће тамо и Арсеније Јовановић.

–Музичка позадина изложбе биће моји „Звучни тестаменти планине Атос”. Са Свете горе допремљено је у Москву више од једне тоне земље као подлога за експонате, а после ће је разделити манастирима диљем Русије. После Москве изложба се сели у Санкт Петербург. Позвани су гости из целог света. За њих се припрема и ДВД са мојом музиком у 1000 примерака.

Мени лично то неће бити толико посета једној изложби колико ходочашће, буде се у мени осећања која, претпостављам, имају верници који иду на Христов гроб или у Меку. Био сам на Атосу више пута, боравио у светом манастиру Хиландару, једном сам Атос и отпловљавао својом „Галиолом”, гледао га са површине мора, из далека, дивио се громади земље што је тако моћно израњала из мора и као гејзир од стења шикнула у небеса са усамљеним пустињацима у њеним пећинама, присећао се лудог персијског цара који се толико плашио да бродовљем обилази Атос да га је отцепио од мора пробивши канал којим ће провести персијску силу и бродовље на свом походу на Атину.

За Авакумова каже да је чаробњак, са којим се летос упознао, а о својим „Звучним тестаментима планине Атос”: настали су давно; радио их је за чувену радионицу звука у Келну, коју је тада водио Клаус Шенинг; фрагменте ове композиције користио је и Теренс Малик у свом филму „Дрво живота”, пролетос овенчаном „Златном палмом” у Кану. Не пропушта и да каже:

–Код нас такве ствари ником не падају на памет. Једино реч импорт има магијско дејство делотворније на провинцијске умове него примена уметности домаћих стваралаца. Моја звучна творевина, после путовања од Београда до Келна, до Тексаса и Израела и где све не – као да је допловила на своје право одредиште, у московски музеј где ће добити ново значење. Да поменем да ми је некад сапутник на Светој гори био тон мајстор Зоран Јерковић, незаменљиво пожртвовани сарадник.

Јовановића у новембру чека и пут у Равени. Или равенски састанак, како га назва:
–И овај италијански град жели кандидатуру за европску престоницу културе. Циљ састанка је да подстакне учеснике на размишљање о културној политици у европским димензијама, и да се смисле специфични, иновантни пројекти. Очекује се да неколицина интелектуалаца, филозоф, писац и други приђу теми из теоретских позиција. Неки, баш ја, говориће о европским културним процесима, о својим искуствима и размишљањима. Допринос томе не би били само говори већ и перформанси, видео репортаже и слично. Из ових крајева, позив из Равене добио је и Предраг Матвејевић.
Чули смо и за позив из оближње Пуле, на „Доручак с аутором”, у децембру. А Аутор каже:


–То је најпрепознатљивији, најтрадиционалнији и најзанимљивији програм пулског Сајма књиге. Неколико јутара, у необавезном и незахтевном једносатном разговору, изабрани аутор-гост, уз јутарњи еспресо, фритуле и кроштуле, лежерно подастире свој лик и дело присутнима. Од када је ова манифестација (2001) постала Sa(n)jam, на „Доручку” је продефиловало деведесетак аутора, међу њима: Умберто Еко, Клаудио Магрис, Орхан Памук... У мом случају повод је књига „Приче са Галиоле” коју ће ми издати београдска Геопоетика и која би се, условно, могла назвати путописном прозом. Колико јесте или није нека суде читаоци. ѕ