Slovne greške i ostalo

U svom članku Banket u Crnoj Šumi, uvaženi akademik Danilo N. Basta ne samo da kritikuje recenziju Mirjane Sretenović romana Martin i Hana o najvećem filozofu dvadesetog veka Nemcu Martinu Hajdegeru, objavljenu u „Politici”, 10. septembra 2011, i pisca Francuskinju Katrin Kleman,koja se tek na „retkim mestima uzdigla iznad pretenciozne trivijalnosti s primesama pornografije”, već je i taj „loš” roman potpuno „upropašćen i unakažen nedopustivo velikim brojem prevodilačkih grešaka”.

Kad se njegov obiman tekst od pedeset sedam redova pročita, na prvi pogled zaista se čini da je ta knjiga, budući „bez literarne vrednosti”, prevodom svedena na ništavilo. A, zapravo greške koje se pripisuju „prevoditeljki” koja je knjigu prevela s francuskog, što nije bez značaja za ocenu grešaka, a ne s nemačkog jezika svode se na: jednoslovne: umesto pravilnog Kenigsberg u knjizi stoji Kenisberg, umesto Totnauberg stoji Totenauberg, umesto Rajhenau stoji Rajzenau, umesto Hesen stoji Hese, što je Gospodin Basta iskoristio da se prevodiocu podsmehne kako ne samo da ne zna da prevodi nego nije čula ni za velikog nemačkog pisca Hermana Hesea. Umesto prezimena Bervald stoji Birvald,umesto prezimena Blohman stoji Blokman i to samo na jednom mestu,dok je na ostalim pravilno, umesto Imanuel Kant stoji Emanuel; dvoslovne: umesto Bojron stoji Beron, umesto Bihner stoji Bukner, umesto Beno Fon Vize stoji Beno Fon Vajse; i višeslovne:umesto Frajburg-u-Brajzgau stoji Frajburg-na-Brizgau, umesto Baden-Virtemberg negde stoji Bade-Vurtemberg, negde Bad-Vurtemberg, a negde Bade-Virtemberg.

Za geografsku oblast Švarcvald,koju Francuzi nazivaju Crna Šuma, pri prevodu koristila sam obe reči, što mi je zamereno. Za Švabiju (kako stoji u prevodu) kaže da nije pogrešno koliko je pogrdno i da bi „Švapska” bilo prihvatljivije,mada stanovnici te oblasti sami sebe nazivaju Švabama.

Najzad dolazim i na greške koje lično smatram velikim propustom: za Platonovu Gozbu u prevodu stoji Banket, kao i kod Francuza, a u bibliografiji na kraju knjige za Hajdegerovog učenika Karla Levita – Karl Lovič.

Na kraju naglasila bih da je sve vreme reč o romanu kao književnom žanru, ne o filozofskim spisima referentnim za nauku, pa nalazim da čitaoci ovog zanimljivog romana o ljubavnom trouglu između Hajdegera, Elfride i Hane Arent ipak neće biti oštećeni. I da su reči koje je akademik upotrebio: „zaprepašćen, unakažen, upropašćen” potpuno neprimerene dobronamernoj kritici, preterane i neumesne i, reklo bi se, u funkciji njegove lične promocije.

Uostalom, ovakve greške dogodile su se, eto, i u ozbiljnoj izdavačkoj kući kao što je „Albatros Plus”. Uočili smo ih i sami, pa je u pripremi i erata za ovaj roman.

Ivana Hadži-Popović

„prevoditeljka i urednica – pogubna personalna unija”, 

kako reče cenjeni profesor, dakle najzad otkriveni „pogubni sukob interesa i u nas”