Словне грешке и остало

У свом чланку Банкет у Црној Шуми, уважени академик Данило Н. Баста не само да критикује рецензију Мирјане Сретеновић романа Мартин и Хана о највећем филозофу двадесетог века Немцу Мартину Хајдегеру, објављену у „Политици”, 10. септембра 2011, и писца Францускињу Катрин Клеман,која се тек на „ретким местима уздигла изнад претенциозне тривијалности с примесама порнографије”, већ је и тај „лош” роман потпуно „упропашћен и унакажен недопустиво великим бројем преводилачких грешака”.

Кад се његов обиман текст од педесет седам редова прочита, на први поглед заиста се чини да је та књига, будући „без литерарне вредности”, преводом сведена на ништавило. А, заправо грешке које се приписују „преводитељки” која је књигу превела с француског, што није без значаја за оцену грешака, а не с немачког језика своде се на: једнословне: уместо правилног Кенигсберг у књизи стоји Кенисберг, уместо Тотнауберг стоји Тотенауберг, уместо Рајхенау стоји Рајзенау, уместо Хесен стоји Хесе, што је Господин Баста искористио да се преводиоцу подсмехне како не само да не зна да преводи него није чула ни за великог немачког писца Хермана Хесеа. Уместо презимена Бервалд стоји Бирвалд,уместо презимена Блохман стоји Блокман и то само на једном месту,док је на осталим правилно, уместо Имануел Кант стоји Емануел; двословне: уместо Бојрон стоји Берон, уместо Бихнер стоји Букнер, уместо Бено Фон Визе стоји Бено Фон Вајсе; и вишесловне:уместо Фрајбург-у-Брајзгау стоји Фрајбург-на-Бризгау, уместо Баден-Виртемберг негде стоји Баде-Вуртемберг, негде Бад-Вуртемберг, а негде Баде-Виртемберг.

За географску област Шварцвалд,коју Французи називају Црна Шума, при преводу користила сам обе речи, што ми је замерено. За Швабију (како стоји у преводу) каже да није погрешно колико је погрдно и да би „Швапска” било прихватљивије,мада становници те области сами себе називају Швабама.

Најзад долазим и на грешке које лично сматрам великим пропустом: за Платонову Гозбу у преводу стоји Банкет, као и код Француза, а у библиографији на крају књиге за Хајдегеровог ученика Карла Левита – Карл Лович.

На крају нагласила бих да је све време реч о роману као књижевном жанру, не о филозофским списима референтним за науку, па налазим да читаоци овог занимљивог романа о љубавном троуглу између Хајдегера, Елфриде и Хане Арент ипак неће бити оштећени. И да су речи које је академик употребио: „запрепашћен, унакажен, упропашћен” потпуно непримерене добронамерној критици, претеране и неумесне и, рекло би се, у функцији његове личне промоције.

Уосталом, овакве грешке догодиле су се, ето, и у озбиљној издавачкој кући као што је „Албатрос Плус”. Уочили смо их и сами, па је у припреми и ерата за овај роман.

Ивана Хаџи-Поповић

„преводитељка и уредница – погубна персонална унија”, 

како рече цењени професор, дакле најзад откривени „погубни сукоб интереса и у нас”