Povratak reakcionarne levice

Čekao me je na izlasku iz carinske zone. Držao je tablu sa mojim imenom. Angažovao ga je jedan veliki hotel da čeka goste na aerodromu i da ih svojim autom prevozi u hotel. Ljubazno je ponudio da mi pomogne u nošenju kofera. Došli smo do automobila, velikog i skupog. Zamolio sam ga da me vozi direktno na konferenciju, zbog koje sam došao u njegov grad, umesto u hotel. Odmah se složio, ali nije znao gde se tačno nalazi ulica i zgrada u kojoj se održava konferencija. Pogledao je na satelitski dži-pi-es sistem ugrađen u automobilu. Lako je pronašao adresu. Za svaki slučaj, najnovijim mobilnim telefonom je pozvao kolegu da proveri. Nije bilo problema: satelit je dao tačnu informaciju.

Dok smo prolazili pored lepih i urednih zelenih površina koje okružuju aerodrom, počeo je razgovor. Žalio mi se na model zapadnog ekonomskog rasta. Čemu služi da više niko u njegovoj bogatoj zemlji ne radi na njivama, da ceo posao obavljaju mašine, ako ljudi ne mogu da nađu posao u gradu i ostaju nezaposleni? Zar ne bi bilo bolje da su svi ostali na selu? Ne samo to, i život je zdraviji na selu: čist vazduh, zdrava hrana, zelene površine, pastoralna idila. Kriza je jasno dokazala da je ovakav razvoj besmislen.

Svako hoće sve više i više, ali to ne vodi ničemu. Na kraju svi moramo umreti, a ni bogati ne mogu svoje imanje poneti sa sobom na drugi svet. Štaviše, ljudi ne razlikuju dobar život, za koji nisu potrebne nikakve pare, od života čiji je jedini cilj sticanje sve više materijalnih dobara. Njemu novac nikad nije bio važan. Niti bilo kakva materijalna dobra. Čovek ne sme da bude sluga tim stvarima i svakojakim novotarijama; bolje bi bilo da ih uopšte nikada nismo ni izmislili. Jer, eto, iako on nije završio nijednu konvencionalnu školu, učio je od života. Držao je oči otvorene, gledao i zaključivao. I video da je orijentalni način života, njihova duhovnost, daleko superiornija od zapadnog pristupa, od jagme za materijalnim dobrima. Ali srećom, dolazi kraj svemu tome.

Slične priče sam i ranije slušao. Dosta retko, istina. Danas ih ima svugde, po novinama, Internetu, televiziji. Govore o krahu sveta do koga će doći, zavisno od teme i od preferencija predavača, ili zato što je svet bespovratno zagađen, ili što će izvori energije usahnuti, ili zato što je kapitalizam propao. Predlažu povratak u Arkadiju. Zaboravili su da je Arkadija bila mitsko mesto, da je život u stvarnim selima bio mizeran, značio sate i sate dirinčenja na suncu, kiši i snegu, da su od takvog života pobegli njihovi dedovi i očevi.

Moj vozač automobila nije znao da je očekivano trajanje života u njegovoj, danas razvijenoj, zemlji, pre samo jednog veka, kada je većina stanovništva živela ,,zdravim” seoskim životom, bilo oko 30 godina. Tek nešto više nego u vreme Rimskog carstva. U ,,zdravim” selima carovale su najgore boleštine, od tifusa do malarije. Danas se u proseku živi više od 80 godina.

I nije znao da slika Arkadije koju je izlagao ne samo da nema nikakve veze sa stvarnošću nego da je deo cikličnog ponavljanja iluzije o seoskoj idili, popularnog u intervalima od 20 do 30 godina, od vremena industrijske revolucije do danas. Kao što su zanatlije u vreme industrijske revolucije bile na udaru konkurencije efikasnije industrijske proizvodnje, tako je danas cela evropska levica u strahu od globalizacije. Slično ludistima iz 19. veka, Evropljani uviđaju da ne mogu da se takmiče sa onima koji su spremni da rade brže i efikasnije od njih, sa Kinezima, Brazilcima ili Indijcima. Vratila se otuda ,,romantična”, konzervativna levica koju je Marks izvrgao ruglu.

Levica više nema poverenja u sebe, u mogućnost da nastavi da ostvaruje visoke stope ekonomskog rasta i u isto vreme odbrani državu blagostanja, te se povlači u maglovite fantazije o ,,iscrpljivanju resursa”, o ,,ljudskom blagostanju koje ne uključuje ekonomski rast”, o ,,duhovnosti”.

Ni moj vozač nije tačno znao na koju orijentalnu duhovnost misli. Da li onu koja se odražava u ,,divlje” kapitalističkom rastu kineskih gradova koji podsećaju na London iz Dikensovih romana, na Šangaj koji je po broju nebodera prevazišao Njujork, ili možda na Katmandu, glavni grad magičnog Nepala, gde otpadne vode kuljaju po ulicama?

Ludistička razmišljanja nisu bila česta u Evropi u godinama ekonomskog rasta. Ali sada, kada je država blagostanja na udaru konkurencije iz ostalog sveta i migracije radnika koji su spremni da isti posao rade za mnogo manje novca, reakcionarna (u doslovnom smislu reči: povratak u prošlost, otpor budućnosti) razmišljanja su sve češća. Predstavljaju jednostavno beg od priznanja sopstvenog neuspeha.

Za Srbe takav način reagovanja na neuspeh nije novost. Kao što su, po predanju, srpske velmože, kada su izgubile bitku, racionalizovale taj poraz kroz navodni odabir ,,nebeskog” umesto ,,zemaljskog” carstva, tako i Evropljani počinju da uveravaju sebe, sada kada gube utakmicu sa Kinezima, da njima bogatstvo i ekonomski rast zaista nikada nisu ni bili toliko važni. Nisu, naravno, tako govorili dok su superiorno kontrolisali svetska mora i trgovinu, dok su davali kredite, a nisu ih tražili od Kineza.

Moj vozač nije video nikakvu kontradikciju između hvaljenja jednostavnog seoskog života bez mašina i sopstvenog udobnog i skupog automobila, korišćenja satelitske navigacije, ili najnovijeg modela mobilnog telefona. I pored odbacivanja materijalizma, nije krio zadovoljstvo kad sam mu, na kraju vožnje, dao dobru napojnicu. Pomislio sam tada: ipak su ekonomski stimulansi ključni.