Kriminal i ekonomski rast

Na prvi pogled izgleda da između kriminala i ekonomskog rasta nema mnogo dodirnih tačaka. Ali tačno je upravo suprotno. Bez značajnog iskoraka u rešenju problema kriminala i korupcije malo je verovatan i povratak srpske ekonomije na neku prihvatljivu stopu privrednog rasta. Otuda je ključno da građani, naročito u vreme predizborne kampanje, jasno uvide da je ,,stop kriminalu” jedan od načina da i na sopstvenoj ,,koži” osete poboljšanje kvaliteta života i ekonomski boljitak.

Problem kriminalizacije srpskog društva proteže se više od 20 godina. Od akcije ,,Sablja” do danas dosta je učinjeno na zaustavljanju i osuđivanju onih koji su odgovorni za najbezobzirnije nasilne zločine, od svakojakih zemunskih i surčinskih klanova, sa sve čudovišnijim imenima kao što su Budala, Životinja i slično. Većina njih se sada nalazi iza rešetaka što je svakako bio veoma važan, iako samo prvi, korak.

Slabosti pravnog sistema su očigledne i svakom običnom posmatraču. Nasilne ,,navijačke” grupe nisu rasformirane, šačica ekstremnih organizacija koje propovedaju nacionalnu i versku mržnju nije zabranjena, vandalizam se nije smanjio. Neverovatno zvuči da je jedan od skorašnjih nasilnika imao protiv sebe podnesenih 20 krivičnih prijava, ali se bezbrižno šetao po gradu i konačno napao i teško fizički povredio nevinog mladića.

Veoma je verovatno da je isti nasilnik još uvek na slobodi: ovo bi samo bila dvadeset i prva krivična prijava. Na internetu je moguće videti kako, u drugom slučaju, mladi vandal za zadovoljstvom, i bez ičijeg protivljenja, čupa uređaj za poništavanje karata iz novog tramvaja. Bez ikakvog razloga i povoda (kartu sigurno nije platio i malo je verovatno da bi mu je iko i tražio). Kazne ubicama francuskog navijača smanjene su na polovinu. Svakodnevno možemo u novinama čitati da se procesi odlažu, jer se na mnogim ročištima optuženi uopšte ne pojavljuju. Da li tim farsama ima kraja?

Osnovna uloga države jeste da pruži fizičku zaštitu građanima i obezbedi njihovu imovinu. U Srbiji država te elementarne funkcije često ne ispunjava. Onima koji se sećaju socijalističke Jugoslavije, sadašnja situacija predstavlja ogroman korak nazad. Naravno, ne u pogledu demokratije, jer je SFRJ bila diktatura, već u nečem mnogo važnijem. Diktatura ili demokratija su besmislene kategorije ako niko ne može da vas zaštiti od fizičkog nasilja, ako vašu decu nekažnjeno tuku u školi, a kriminalci vam obijaju stan. U poslednje četiri godine u mnogo segmenata društva, često je izgledalo kao da država uopšte ne postoji. Oglasila bi se jedanput ili dvaput, njeni portparoli bi rekli da će nešto učiniti, i onda se o tom problemu nikada više nije čulo — ne zato što je bio rešen, već zato što je bio ignorisan.

Bez lične sigurnosti i sigurnosti vlasništva iluzorno je govoriti o novim investicijama ili ekonomskom oporavku. Elementarna je činjenica da ozbiljan kapital želi sigurnost. Ova sigurnost ne odnosi se samo na to da se ne menjaju pravila poslovanja i garantuje nisko oporezivanje, već, prvenstveno, da se obezbedi bezbednost radnika i imovine. Samo najgori spekulativni kapital biva investiran u zemlje koje se nalaze u građanskom ratu. A građanski rat je samo ekstremni oblik te nesigurnosti koju lako uočavamo u kriminalizovanim društvima kao što je srpsko.

Nasilni kriminal je takođe povezan, što se može videti i na primeru Darka Šarića, sa ekonomijom, kroz pranje novca i lažne privatizacije. Korupcija je možda najočigledniji način na koji su kriminal i ekonomija povezani. Negativni efekat korupcije na ekonomski rast je bio predmet mnogobrojnih istraživanja i postao je, među ekonomistima, opšte mesto.

U sledećih nekoliko godina ekonomski rast Srbije će biti ograničen raspletom evrokrize. Na taj rasplet Srbija ne može da utiče. Boljom ekonomskom politikom ona samo može da negativne efekte smanji. Ali u jednoj oblasti Srbija može mnogo da učini i sama da bi poboljšala kvalitet života svojih stanovnika i podigla njihov dohodak, a to je oštro suzbijanje kriminala: od onog najopakijeg, koji uništava ljudske živote, preko vandalizma i ekstremističkih grupa, do korupcije i bezbrojnih ,,drumskih”, ,,stečajnih” i inih mafija. Napredak u ovoj oblasti jeste težak, jer su često i političari, zbog nejasnog finansiranja stranaka, povezani sa sivim oblicima kriminala. Malo ko može da bude optimista da će taj problem biti moguće rešiti.

Ali u drugim oblastima napredak u borbi protiv kriminala je moguć. Reforma pravosuđa dala je izgleda neke, ali nedovoljne, rezultate. Ukoliko naredna vlada, ma ko da je bude formirao, želi da ostane zapamćena da je nešto korisno uradila za zemlju, onda bi istinit, oštar i ozbiljan pristup suzbijanju kriminala, ekstremista i korupcije trebalo da bude njen prvi i najvažniji zadatak. To bi bio pravi preokret.