Криминал и економски раст

На први поглед изгледа да између криминала и економског раста нема много додирних тачака. Али тачно је управо супротно. Без значајног искорака у решењу проблема криминала и корупције мало је вероватан и повратак српске економије на неку прихватљиву стопу привредног раста. Отуда је кључно да грађани, нарочито у време предизборне кампање, јасно увиде да је ,,стоп криминалу” један од начина да и на сопственој ,,кожи” осете побољшање квалитета живота и економски бољитак.

Проблем криминализације српског друштва протеже се више од 20 година. Од акције ,,Сабља” до данас доста је учињено на заустављању и осуђивању оних који су одговорни за најбезобзирније насилне злочине, од свакојаких земунских и сурчинских кланова, са све чудовишнијим именима као што су Будала, Животиња и слично. Већина њих се сада налази иза решетака што је свакако био веома важан, иако само први, корак.

Слабости правног система су очигледне и сваком обичном посматрачу. Насилне ,,навијачке” групе нису расформиране, шачица екстремних организација које проповедају националну и верску мржњу није забрањена, вандализам се није смањио. Невероватно звучи да је један од скорашњих насилника имао против себе поднесених 20 кривичних пријава, али се безбрижно шетао по граду и коначно напао и тешко физички повредио невиног младића.

Веома је вероватно да је исти насилник још увек на слободи: ово би само била двадесет и прва кривична пријава. На интернету је могуће видети како, у другом случају, млади вандал за задовољством, и без ичијег противљења, чупа уређај за поништавање карата из новог трамваја. Без икаквог разлога и повода (карту сигурно није платио и мало је вероватно да би му је ико и тражио). Казне убицама француског навијача смањене су на половину. Свакодневно можемо у новинама читати да се процеси одлажу, јер се на многим рочиштима оптужени уопште не појављују. Да ли тим фарсама има краја?

Основна улога државе јесте да пружи физичку заштиту грађанима и обезбеди њихову имовину. У Србији држава те елементарне функције често не испуњава. Онима који се сећају социјалистичке Југославије, садашња ситуација представља огроман корак назад. Наравно, не у погледу демократије, јер је СФРЈ била диктатура, већ у нечем много важнијем. Диктатура или демократија су бесмислене категорије ако нико не може да вас заштити од физичког насиља, ако вашу децу некажњено туку у школи, а криминалци вам обијају стан. У последње четири године у много сегмената друштва, често је изгледало као да држава уопште не постоји. Огласила би се једанпут или двапут, њени портпароли би рекли да ће нешто учинити, и онда се о том проблему никада више није чуло — не зато што је био решен, већ зато што је био игнорисан.

Без личне сигурности и сигурности власништва илузорно је говорити о новим инвестицијама или економском опоравку. Елементарна је чињеница да озбиљан капитал жели сигурност. Ова сигурност не односи се само на то да се не мењају правила пословања и гарантује ниско опорезивање, већ, првенствено, да се обезбеди безбедност радника и имовине. Само најгори спекулативни капитал бива инвестиран у земље које се налазе у грађанском рату. А грађански рат је само екстремни облик те несигурности коју лако уочавамо у криминализованим друштвима као што је српско.

Насилни криминал је такође повезан, што се може видети и на примеру Дарка Шарића, са економијом, кроз прање новца и лажне приватизације. Корупција је можда најочигледнији начин на који су криминал и економија повезани. Негативни ефекат корупције на економски раст је био предмет многобројних истраживања и постао је, међу економистима, опште место.

У следећих неколико година економски раст Србије ће бити ограничен расплетом еврокризе. На тај расплет Србија не може да утиче. Бољом економском политиком она само може да негативне ефекте смањи. Али у једној области Србија може много да учини и сама да би побољшала квалитет живота својих становника и подигла њихов доходак, а то је оштро сузбијање криминала: од оног најопакијег, који уништава људске животе, преко вандализма и екстремистичких група, до корупције и безбројних ,,друмских”, ,,стечајних” и иних мафија. Напредак у овој области јесте тежак, јер су често и политичари, због нејасног финансирања странака, повезани са сивим облицима криминала. Мало ко може да буде оптимиста да ће тај проблем бити могуће решити.

Али у другим областима напредак у борби против криминала је могућ. Реформа правосуђа дала је изгледа неке, али недовољне, резултате. Уколико наредна влада, ма ко да је буде формирао, жели да остане запамћена да је нешто корисно урадила за земљу, онда би истинит, оштар и озбиљан приступ сузбијању криминала, екстремиста и корупције требало да буде њен први и најважнији задатак. То би био прави преокрет.