Кина нема савезнике у свету

Тема је стара. Започео је Освалд Спенглер својом утицајном књигом „Пропаст Запада”, објављеном по завршетку Првог светског рата. И као већина „пророчанских” књига, теза је била фундаментално погрешна. Крај Првог светског рата значио је истина почетак краја европске доминације света.

Али Запад који укључује САД и Западну Европу постао је моћнији него икада. Пре отприлике пола века, појавила се нова варијанта идеје о „пропасти Запада”: комунизам и Совјетски Савез је требало да постану нови лидери.

Када је, у седамдесетим годинама прошлог века, опасност од комунизма нестала, јер се комунизам мучио у сопственим економским тешкоћама, бројне књиге су пронашле нову опасност. То је био Јапан који, иако део политичког и економског Запада, има различиту традицију и историју.

Јапан је, како су књиге упозоравале, био спреман да купи целу Америку и њоме завлада. Када се и Јапан „уморио” од те наметнуте улоге, на хоризонту се појавио озбиљнији и већи такмац: Кина. Данас, у време финансијске кризе која је највише погодила Запад, Кину једни виде као авет која прети да завлада светом, а други као последњу наду да се заустави „проклети Запад”.

Несумњиво је да се глобално економско тежиште света креће ка Истоку. Кина је тренутно (ако користимо доларе једнаке куповне моћи) друга највећа економска сила, а ако користимо јуан обрачунат по тржишном курсу, дели то место са Јапаном. Успех Кине је нешто што свет у својој историји није видео. Не постоји држава где је толико велики број људи, у току периода од 30 година, без прекида искусио повећање реалних доходака по стопи од седам до осам одсто годишње. Стопе раста Енглеске у време Индустријске револуције биле су испод два одсто; Америка је у најбољим временима расла пет одсто годишње. Али и поред тих успеха, предност Запада у односу на Кину, у економском, политичком и идејном смислу и даље је огромна. И тешко је видети како ће се та предност у следећих 50 година истопити. За дуже периоде немогуће је било шта прогнозирати.

Пођимо од економске моћи. Питање број 1: Која земља има већи друштвени производ по становнику: Кина или Албанија? Верујем да би већина изабрала Кину. Али то није тачно: Албанија има реални доходак који је за око 15 одсто већи од кинеског. Ово нам указује да се кинеска економска моћ базира на многољудности, а не на високој продуктивности и богатству становништва. Однос просечних доходака у Америци и Кини је шест према један; или користећи тржишни курс, чак десет према један. С обзиром на то да су разлике у просечним дохоцима толико велике, Кини је потребан раст од шест одсто годишње да би „неутралисала” амерички раст од један одсто то јест, да не би дозволила да се апсолутне разлике повећавају. Наравно, моћекспоненцијалног рачуна (што висока стопа економског раста јесте) је огромна, тако да ће се релативне разлике између Америке и Кине вероватно и даље смањивати. Али на приближавање апсолутних доходака, то јест на изједначавање богатства просечног грађанина, чекаћемо још дуго.

На политичком плану, предност Запада у односу на Кину је још очигледнија. Она се одсликава у чињеници да Запад има изванредно моћан идеолошки инструмент: универзална људска права и демократију. Све револуције у последњих 20 година биле су продемократске: од источне Европе и Африке до арапског света. Све оне подражавају политичко уређење које постоји на Западу. Кина нема да понуди никакву идеологију. Штавише, кинеско руководство се брине да би ветрови демократије могли да и њега однесу.

Кинеска политичка инфериорност се огледа у чињеници да Кина нема савезника у свету. Делимично је то последица кинеске културе која је била незаинтересована за спољашњи свет. Најбољи пример јесте кинеска флота која је у 15. веку надмашивала шпанску. Али која је после једног путовања Индијским океаном била уништена, јер Кинези нису у „белом свету” видели ништа што би их интересовало. За разлику од западног савеза који, по било којем питању, од ратова у Авганистану до гласања у Уједињеним нацијама, може да рачуна на стабилан блок од 50 нација, Кина не може да рачуна ни на кога. Често се ставови Кине и других земаља подударају (као што је случај са Србијом), али ни Србија, ни Танзанија, ни Бурма нису стални кинески савезници. То су савезници само од питања до питања. Индија, друга најмногољуднија земља света, историјски је супарник Кине, и захваљујући свом демократском поретку и културним везама близак западни савезник.

И на крају, погледајмо сферу информација која је данас важнија него икада, јер контрола над информацијама омогућава да се догађаји представе у повољном или негативном светлу. Запад је овде, захваљујући чињеници да је енглески светски језик комуникација и Америка технолошки лидер, неприкосновен. Кина покушава да парира: она има глобалне телевизијске и интернет канале који емитују на енглеском. Али резултати су минимални. Слична предност Запада се очитава у технолошким иновацијама. Оне могу да буду коришћење у пласирању лажних информација, крађе економских и технолошких тајни или, у случају рата, у војне сврхе. То је био разлог што Јапан није дозвољавао употребу „блекберија” на својој територији: све економске информације лако могу да „цуре” и иду „тамо где не треба”.

Царства не нестају нити лако, нити брзо. Конкурентима треба времена и среће да достигну оне који су у датом тренутку најмоћнији. Дугачак и вијугав пут предстоји пред Кином. Америка је, по величини привреде, достигла Британију 1870. године. Затим јој је било потребно скоро пет деценија (и Први светски рат) да би 1918. претекла Британију по просечном дохотку. Али јој је онда требало додатних 30 година (и Други светски рат) да би постала највећа политичка и војна сила. Кина, у најбољем случају, може да по величини привреде претекне Америку кроз двадесетак година. За остала два претицања биће јој потребно много времена, а највероватније је да се у овом веку неће ни догодити.

Бранко Милановић

*Гостујући професор на Универзитету Карлос Трећи