Dva vojnika i dva rata

Pre nekoliko nedelja cirkulisala je na internetu priča o ogromnoj hrabrosti jednog američkog vojnika, koji je, pod stalnom paljbom Vijetkonga, spasao sigurne smrti više od dvadeset svojih drugova. Priča se proširila, jer je taj vojnik umro potpuno usamljen, živeći u bedi, i cilj joj je bio da ukaže na nezahvalnost američkog vojnog establišmenta i države. Ali moglo se postaviti pitanje: prihvatajući činjenicu velike lične hrabrosti, da li je pravo mesto za tog mladića bilo da bude u Vijetnamu? Šta je on tražio u toj dalekoj zemlji? Odgovor je jednostavan: to nije bilo odgovarajuće mesto za njega, niti za bilo kog drugog američkog vojnika. Radilo se o agresivnom ratu koji je Amerika na kraju izgubila.

Čitajući skorašnje članke o rapidnom pogoršanju odnosa između Nemačke i Srbije i o veoma negativnom uticaju koji je na nemačko javno mnjenje proizvelo ranjavanje dva nemačka vojnika u sukobima sa Srbima na severu Kosova, lako je postaviti sledeće pitanje: bez obzira na umerenost koju je nemački Kforpokazao na Kosovu, da li je pravo mesto za tu dvojicu mladića bilo da uopšte budu tamo? Čini mi se da je odgovor da nije. Razlog za negativan odgovor ne leži u verovanju da Nemačka vodi agresivnu politiku koja je uperena protiv Srbije. Razlog za negativan odgovor leži u istoriji nemačko-srpskih odnosa u poslednjem veku, odnosa koji su dva puta (a uključujući i bombardovanje 1999), čak triputa, doveli do nemačkih napada na Srbiju.

Pre nego što detaljnije objasnim ovaj stav, mislim da moramo takođe razumeti reakciju nemačkog javnog mnjenja i političara. Nelogično je da se zemlja koja želi da uđe u asocijaciju (čijeje glavno dostignuće sprečavanje bilo kakvog oružanog konflikta u Evropi) nalazi u stanju latentnog oružanog sukoba sa najmoćnijom zemljom te asocijacije. Zaista, elementarna logika nam kaže da ako želimo da nas neko primi u svoju kuću, ne možemo da prebijemo njegove roditelje ili decu. Isto tako, u ovom trenutku opšte konfuzije u Evropskoj uniji, primanje, makar i kao kandidata, jedne zemlje koja sa sobom donosi gomile problema, počevši od internih –lošeg pravosuđa, korupcije, kriminala, lažnih azilanata itd, do eksternih –nejasnih odnosa sa Kosovom (Prištinom), i otuda nejasnih granica, ne čini se naročito preporučljivim. Istina, i za srpske „specifičnosti”, kao i za kiparske, moglo bi se naći mesta, ali je takođe tačno da ovo nije najbolji trenutak u kome članice EUimaju simpatije za te „specifičnosti”. Naročito zato što Srbija dolazi iz onog dela Evrope, gde se, po mišljenju većine severnih Evropljana, nalazi uzrok problema sa kojim se danas suočava EU: Grčka, sa krivotvorenim statistikama državnog duga, Rumunija i Bugarska, sa siromaštvom, korupcijom i velikim brojem emigranata.

Ali van ovih činjenica koje Nemačkoj svakako daju dobrih razloga da na prijem Srbije gleda sa velikom skepsom, moramo posmatrati i širi istorijski kontekst u kome, bar za jedan od ovih elemenata (ranjavanje vojnika), mislim da krivica leži na neadekvatnoj nemačkoj politici. Osnovno je pitanje da li je bila pametna odluka nemačkih političara da šalju vojne snage na teren, gde su one u toku Drugog svetskog rata, podržavale i značajno doprinele krvavom sukobu između većine Albanaca, koji su bili na strani Sila osovine, i Srba iantifašističkih Albanaca i građana drugih nacionalnosti koji su se borili protiv Sila osovine. Nije potrebno preveliko političko znanje i osećanje za meru da bi se zaključilo da Kosovo nije pravo mesto za raspoređivanje nemačkih vojnika, makar oni to činili unutar Kfora.

Naravno, suprotan stav branili su nemački političari, ukazujući na ogromne razlike koje postoje između sadašnje, demokratske, i ondašnje nacističke Nemačke. I štaviše, kako je to nekadašnji ministar spoljnjih poslova Nemačke insistirao, na obavezi da demokratska Nemačka pokaže da je u stanju da doprinese smirivanju sukoba u svetu, makar to zahtevalo i „muskularnije” oblike, kao što je slanje vojnih jedinica. Ali da to nije politika koja se može primenjivati svugde, postaje nam jasno ako za trenutak zamislimo da nemačke mirovne snage budu raspoređene na granici između Izraela i Palestine. I sama pomisao da bi moglo da dođe do oružanog sukoba između Izraelaca i nemačkih vojnika, ukazuje nam da bi takvu „ponudu” za očuvanje mira svaki normalni nemački političar odbio. Teret prošlosti, iako (i srećom) neminovno sa protokom vremena opada, i dalje je u tom slučaju suviše težak, da bi se eventualni sukob Nemaca i Izraelaca mogao posmatrati sa objektivnošću ili ravnodušnošću, van šireg istorijskog konteksta.

Slična je situacija u pogledu nemačkog angažovanja na osetljivim teritorijama gde mogu da dođu u sukob sa srpskim stanovništvom. Dva svetska rata u kojima je nemačka vojska napravila invaziju na srpske teritorije i dalje su suviše veliki teret da bi se nemačko direktno vojno angažovanje na Balkanu moglo gledati objektivno i uzimajući u obzir samo trenutne, a ne i istorijske, okolnosti. Za pokazivanje nemačkog demokratskog potencijala bilo je i ostalo puno drugih žarišta širom sveta, gde ovaj teret prošlosti ne postoji.

Nemačka i Srbija, ili Nemci i Srbi dele mnogo zajedničkih karakteristika. Nemačka je bila dovoljno snažna da razbije dve Evrope, ali ne i da njima zagospodari; slično je Srbija bila dovoljno snažna da prvo stvori, a zatim rasturi Jugoslaviju, ali ne i da njome gospodari. I Nemci i Srbi podnose teret krivice zbog načina na koji su vodili ratove, i otuda moraju biti vanredno pažljivi kada ponovo upotrebljavaju silu— čak i kada veruju da se to radi u dobroj nameri. I Nemci i Srbi pokazuju sklonost da, kako je to za Nemce jošu 19.veku napisao Hajnrih Hajne, budu izvanredni ljudi kao pojedinci, a nepodnošljivi kada su u grupi. I Nemci i Srbi često pokazuju odsustvo smisla za meru i takt. Nažalost, ovoga puta pokazala ga je i kancelar Merkel.