U selo iz kruga dvojke

Valjevo – Kada porastem biću seljak. Ovako je Dušan Cvetković (22) govorio još kao osnovac što je njegovim roditeljima ocu Ivanu inženjeru po struci i majci Mirjani pravnom savetniku u NBS, bilo samo simpatično i ništa više. Međutim, kada je 2006. godine, tek što je upisao treći razred gimnazije, odnosno kada se iz stana iz kruga „beogradske dvojke” u Gospodar Jevremovoj ulici, preselio na imanje dede i babe po majci u valjevsko selo Babina Luka, iznenadio je najbliže, rodbinu i poznanike. U prvi mah su pomislili da Dušan zbija šalu, ali kako je vreme prolazilo shvatili su da je mislio vrlo ozbiljno.

U međuvremenu očvrslog momka koji se stara o domaćinstvu u sastavu kojeg je više objekata i 11 hektara obradive zemlje posetili smo pre neki dan i uverili se da je napravio dobar izbor. Na imanju je sve pod konac od kuće za stanovanje stare više od sto godina, ekonomskih objekata, mini farmi sa rasnim svinjama i kokama nosiljama do dva plastenika u kojima je uveden sistem zalivanja kap po kap dok je na jednoj od parcela gde je bio kukuruz pre nekoliko dana već posejao ječam.

– Još kao osnovac sam svaki raspust od prvog do poslednjeg dana provodio na selu gde su me zanimali poljoprivredni poslovi. Išao sam čak i u komšiluk da vidim kako se obavljaju neki radovi kojih nije bilo kod babe. Kada se ona razbolela i vezala za krevet u meni se probudio osećaj da treba da dođem ovde i sačuvam domaćinstvo od korova i propasti. Da se ne ugasi. Bilo je puno neprospavanih noći i onda sam prelomio i odlučio da se nastanim u selu, ali ne za neko vreme već trajno. Nešto mi je govorilo da mi je ovde mesto. Iako ima posla od svitanja do mraka brzo sam se navikao, a nisu me pokolebali ni prvi saveti komšija i drugih seljana da se vratim u Beograd, jer je ovde teško i dosadno. Naravno da ih nisam poslušao zato što sam ja na selu našao ono što volim – priča Dušan, dodajući da više ne dobija slične savete, već kada se sastane sa meštanima pričaju o setvi, cenama, kod koga treba ići na mobu, odnosno ispomoć i slično.

Upitan uspeva li sam da obradi veliko imanje Dušan odgovara potvrdno, ali i napominje da nema sopstveni traktor i potrebne priključke. Iako je registrovao domaćinstvo, nije uspeo da dobije kredit. Ostalo mu je da se uzda u sebe i pomoć roditelja. Planira kada bude ekonomski stabilan da se okrene tovu bikova ali i proizvodnji mleka zato što na 11 hektara obradive zemlje ima uslova da proizvodi sirovine za stočnu hranu. Dušan se previše ne žali na situaciju na selu koja godinama nije baš najbolja.

– Koliko sam razumeo ljudi koji se bave poljoprivredom ne kukaju bez razloga i najviše ih muči to što nisu sigurni kome će i po kojoj ceni prodati ono što proizvode. Kada se takve neizvesnosti reše onda će sve ići bolje i mladi ljudi neće odlaziti, već će dolaziti da žive i rade u srpskim selima koja su prelepa – kaže Dušan, koji nam je sa posebnim ushićenjem govorio o mobama, odnosno besplatnim dnevnicama koje razmenjuje sa komšijama. Ponovio je više puta da je selo njegov pravi izbor ilustrujući to primerom kada ode u posetu kod roditelja i sestre u Beograd, da već sutradan iznalazi razlog za povratak. Dodaje da ima potrebe i interesovanja kao i svi mladi ljudi za druženjem i kraćim izlascima u 15 kilometara udaljeno Valjevo, da se služi kompjuterom, pomno prati emisije za poljoprivrednike uz obećanje da će jednog dana privatno završiti srednju školu. Sve to je dopunio sa zapažanjem, sa kojim se kako veli ne bi saglasila jedino njegova majka, da za dobrog domaćina na selu nije potreban fakultet.

Od Dušana smo saznali još dva detalja. Najpre, da je po majčinoj liniji prvo muško dete rođeno nakon 99 godina, ali i da u selu i zaseocima oko Babine Luke ima više od 50 neženja.

Budo Novović