Odbojkaški nobelovac

Vladimir Grbić (1970) prvi je naš odbojkaš koji se uselio u Kuću slavnih u Holioku (SAD). To je, kako je sam slavodobitnik rekao, kao da je postao nobelovac u odbojci.

Vladimir Grbić je iz one generacije koja sem talenta i hrabrosti nije imala nikakvu prednost u odnosu na rivale. To je prva od naših reprezentacija koja se vratila na međunarodnu scenu posle sankcija i odmah je zadivila i otadžbinu i svet – zauzevši treće mesto na Evropskom prvenstvu u Atini. Naredne godine još veći podvig – bronza s Olimpijskih igara u Atlanti. I iz godine u godine su sledili novi uspesi dok se konačno sav trud nije pozlatio – prvo mesto na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. i Evropskom prvenstvu 2001. u Ostravi.

Od prvog trenutka motor te ekipe bio je Vladimir Grbić. Bilo je na početku starijih od njega, većih imena, nezamenljivih reprezentativaca, ali se on odmah nametnuo kao igrač koji ne da svojoj ekipi da zastane pred preprekom, niti da predahne dok posao ne bude završen. Jednostavno, kad igra Vladimir Grbić utakmica nije mogla da bude neatraktivna.

Bio je najopterećeniji odbojkaš: prvo je trebalo da ukroti protivnički servis ili smeč, a onda da sam, nekoliko sekundi kasnije, bude perfektan u potpuno promenjenoj ulozi – da probije bedem s one strane mreže.

Za njega nije bilo nedostižne lopte. Finale u Sidneju je obeležila njegova kaskaderska akcija. Preskočio je reklame da bi spasao loptu koju neki ni pogledom ne bi ispratili, a zatim je stigao da se vrati i blokom donese važan poen našoj reprezentaciji!

Igrao je za klubove iz Evrope, Južne Amerike i Azije i svuda je bio omiljen. Sebe nije štedeo fizički, niti je dozirao u zavisnosti od značaja utakmice šta će da pokaže od svog umeća. Publika nikada nije bila zakinuta i zato je i bio i ostao njen ljubimac. To su izuzetno cenili i stručnjaci, pa ga eto i među odbojkaškim besmrtnicima.

A to je veliko priznanje i našoj odbojci i njegovoj porodici. Njegov otac Miloš je osvajač prve medalje za našu mušku odbojku (bronza na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1975), a o bratu Nikoli ne treba ni trošiti reči – as i kao odbojkaš i kao čovek.

I upravo u tom spoju i jeste ogromna popularnost braće Grbić. Ma koliko na terenu bili bespoštedni poput gladijatora oni su uvek ostajali sportsmeni. Njih poštuje ceo svet, što potvrđuje i priznanje Vladimiru Grbiću.

A on će ih sigurno imati još. Jer, mada je prestao da igra, nije napustio odbojku. Član je Komisije za razvoj odbojke Međunarodne odbojkaške federacije i potpredsednik Odbojkaškog saveza Srbije, a kao novu dužnost vidi da prenosi na mlađe generacije svoju ljubav i strast prema odbojci. I to već čini.

I. Cvetković