Одбојкашки нобеловац

Владимир Грбић (1970) први је наш одбојкаш који се уселио у Кућу славних у Холиоку (САД). То је, како је сам славодобитник рекао, као да је постао нобеловац у одбојци.

Владимир Грбић је из оне генерације која сем талента и храбрости није имала никакву предност у односу на ривале. То је прва од наших репрезентација која се вратила на међународну сцену после санкција и одмах је задивила и отаџбину и свет – заузевши треће место на Европском првенству у Атини. Наредне године још већи подвиг – бронза с Олимпијских игара у Атланти. И из године у године су следили нови успеси док се коначно сав труд није позлатио – прво место на Олимпијским играма у Сиднеју 2000. и Европском првенству 2001. у Острави.

Од првог тренутка мотор те екипе био је Владимир Грбић. Било је на почетку старијих од њега, већих имена, незаменљивих репрезентативаца, али се он одмах наметнуо као играч који не да својој екипи да застане пред препреком, нити да предахне док посао не буде завршен. Једноставно, кад игра Владимир Грбић утакмица није могла да буде неатрактивна.

Био је најоптерећенији одбојкаш: прво је требало да укроти противнички сервис или смеч, а онда да сам, неколико секунди касније, буде перфектан у потпуно промењеној улози – да пробије бедем с оне стране мреже.

За њега није било недостижне лопте. Финале у Сиднеју је обележила његова каскадерска акција. Прескочио је рекламе да би спасао лопту коју неки ни погледом не би испратили, а затим је стигао да се врати и блоком донесе важан поен нашој репрезентацији!

Играо је за клубове из Европе, Јужне Америке и Азије и свуда је био омиљен. Себе није штедео физички, нити је дозирао у зависности од значаја утакмице шта ће да покаже од свог умећа. Публика никада није била закинута и зато је и био и остао њен љубимац. То су изузетно ценили и стручњаци, па га ето и међу одбојкашким бесмртницима.

А то је велико признање и нашој одбојци и његовој породици. Његов отац Милош је освајач прве медаље за нашу мушку одбојку (бронза на Европском првенству у Београду 1975), а о брату Николи не треба ни трошити речи – ас и као одбојкаш и као човек.

И управо у том споју и јесте огромна популарност браће Грбић. Ма колико на терену били беспоштедни попут гладијатора они су увек остајали спортсмени. Њих поштује цео свет, што потврђује и признање Владимиру Грбићу.

А он ће их сигурно имати још. Јер, мада је престао да игра, није напустио одбојку. Члан је Комисије за развој одбојке Међународне одбојкашке федерације и потпредседник Одбојкашког савеза Србије, а као нову дужност види да преноси на млађе генерације своју љубав и страст према одбојци. И то већ чини.

И. Цветковић