Video i dramska radnja

Izdvojili su se glumom, novom dramom, pesmom, koncertom, baletskom igrom, filmskim efektom, scenografijom... Obogatili su umetnost kojom se bave i zato im tradicionalno "Politika" posvećuje svoju stranu, podsećajući na njihove uspehe koje su postigli i postali zapaženi u 2006. godini. Našim čitaocima ih,evo,  predstavljamo, jer – to je bila njihova godina.

Igor Vasiljev (1973) ostvario je prošle godine značajan broj ubedljivih scenografija: za predstave "Igra" u Bitef teatru, "Čekajući Godoa" (Atelje 212), video-scenografiju za multimedijalnu instalaciju "Radio Lajt Klaster" (Belef), "Prometej u okovima" (Madlenijanum), "Self Irejz" (Belef), "Brzina tame" (Zvezdara teatar), "Tesla-totalna refleksija" (JDP), "Mocart, Luster, Lustik" (Sava centar)... Na pitanje šta sve prethodi ostvarivanju jedne scenografije, Igor Vasiljev kaže da se glavni deo posla odnosi na razgovore s rediteljem.

– Uporedo se odvija istraživanje materijala, prikupljanje vizuelnih isečaka, fotografija, reprodukcija. Tako se stvara baza iz koje nastaju prve skice, a zatim i konačno rešenje. Sledi razvijanje skice uz pomoć softvera za 3 de modelovanje, zatim dalji rad sa rediteljem na virtuelnoj maketi i konačno definisanje dimenzija i materijala. I na kraju sledi tehnička razrada i izbor saradnika-izvođača, objašnjava Igor Vasiljev .

U radu ovog mladog scenografa prelamaju se raznorodna vizuelna i multidisciplinarna istraživanja, a dugogodišnje bavljenje fotografijom ostavlja traga u načinu na koji ovaj umetnik pristupa scenografiji.

– Eksperimenti sa elektronskom muzikom, rad sa semplovima, digitalno rekombinovanje zvučnih objekata, imaju koren u ljubavi prema dadaističkoj tradiciji kolaža i asamblaža. To iskustvo je neposredno povezano sa mojim odnosom prema scenskim objektima i materijalima, kaže umetnik.

Igor Vasiljev koristi i video-rad kao jedan od ravnopravnih elemenata koji učestvuju u formiranju teksta pozorišnog događaja. Video nije nešto što objašnjava dramsku radnju, već postoji kao nezavisna vizuelna struktura koja sa ostalim elementima gradi polifonije značenja.

– Tako, na primer, u predstavi "Čekajući Godoa", prvi čin prati projekcija neba koja publiku zavodi na pogrešan trag tako što nudi mimetički ključ za čitanje predstave. U drugom činu, ta slika počinje da se rastače pod dejstvom kontrolisane slučajnosti digitalne greške, da bi se na kraju ponovo dobio pejzaž, ali ovog puta imaginarni, unutrašnji i zato stvaran – objašnjava Igor Vasiljev.