Видео и драмска радња

Издвојили су се глумом, новом драмом, песмом, концертом, балетском игром, филмским ефектом, сценографијом... Обогатили су уметност којом се баве и зато им традиционално "Политика" посвећује своју страну, подсећајући на њихове успехе које су постигли и постали запажени у 2006. години. Нашим читаоцима их,ево,  представљамо, јер – то је била њихова година.

Игор Васиљев (1973) остварио је прошле године значајан број убедљивих сценографија: за представе "Игра" у Битеф театру, "Чекајући Годоа" (Атеље 212), видео-сценографију за мултимедијалну инсталацију "Радио Лајт Кластер" (Белеф), "Прометеј у оковима" (Мадленијанум), "Селф Ирејз" (Белеф), "Брзина таме" (Звездара театар), "Тесла-тотална рефлексија" (ЈДП), "Моцарт, Лустер, Лустик" (Сава центар)... На питање шта све претходи остваривању једне сценографије, Игор Васиљев каже да се главни део посла односи на разговоре с редитељем.

– Упоредо се одвија истраживање материјала, прикупљање визуелних исечака, фотографија, репродукција. Тако се ствара база из које настају прве скице, а затим и коначно решење. Следи развијање скице уз помоћ софтвера за 3 де моделовање, затим даљи рад са редитељем на виртуелној макети и коначно дефинисање димензија и материјала. И на крају следи техничка разрада и избор сарадника-извођача, објашњава Игор Васиљев .

У раду овог младог сценографа преламају се разнородна визуелна и мултидисциплинарна истраживања, а дугогодишње бављење фотографијом оставља трага у начину на који овај уметник приступа сценографији.

– Експерименти са електронском музиком, рад са семпловима, дигитално рекомбиновање звучних објеката, имају корен у љубави према дадаистичкој традицији колажа и асамблажа. То искуство је непосредно повезано са мојим односом према сценским објектима и материјалима, каже уметник.

Игор Васиљев користи и видео-рад као један од равноправних елемената који учествују у формирању текста позоришног догађаја. Видео није нешто што објашњава драмску радњу, већ постоји као независна визуелна структура која са осталим елементима гради полифоније значења.

– Тако, на пример, у представи "Чекајући Годоа", први чин прати пројекција неба која публику заводи на погрешан траг тако што нуди миметички кључ за читање представе. У другом чину, та слика почиње да се растаче под дејством контролисане случајности дигиталне грешке, да би се на крaју поново добио пејзаж, али овог пута имагинарни, унутрашњи и зато стваран – објашњава Игор Васиљев.