KORUMPIRATI LUKAŠENKA

U zagrljaju Putina i Lukašenka nestalo je bratske srdačnosti. Razlog su Lukašenkovo prećutno nepriznavanje starešinstva u vezama s Rusijom i beloruski socijalizam. Podloga Lukašenkove ljubavi s narodom.

Belorusi hoće "mir, skromnu, ali zato bezbednu i redovnu platu", kaže Lukašenko. "Našu Belorusiju niko nije opljačkao. A, pogledajte naokolo..!"

"Naokolo" je Moskva. Uzgajalište milijardera, u kojem deset odsto onih u vrhu prisvaja 52 puta više u odnosu na deset odsto onih na dnu skale zarada. I Rusija – s jednom četvrtinom stanovništva ispod nisko spuštene "linije siromaštva".

Neugodnost Lukašenkove idile s narodom je u tome što "skromna, ali zato bezbedna i redovna plata" Bolorusa takođe ima cenu. Visoka kotacija njegovog socijalnog mira iskaže se čim se postavi pitanje vrednosti uvezenih energenata – ruskog gasa. Početkom 2006, u vreme "dubokog zamrzavanja" Kijeva, Minsk se baškario u toploti, plaćanoj četiri puta jeftinije od tarife za Ukrajinu.

Za Kremlj, 2007. će biti plovidba vodom s prilično nevidljivih grebena. Predstoje izbori, a Putin je u strahu od političke manipulacije materijalno uniženim slojevima. Uz to, u trenutku kada politički interes zahteva da predsednik bude najveći oportunista, sektor energije, o kojem mora voditi računa jer mu je to međunarodno oruđe – insistira na velikom poskupljenju gasa domaćinstvima.

Hoće li Putin uspeti da bude tvrd prema Rusima i da, u isto vreme, ostane dobri brat Belorusima? Lukašenkovo lice, njegovi opušteni brkovi i ukrućenost dvojice lidera, na jednoj fotografiji nedavno u Kremlju, upućuju na suprotno. Ako i dalje želi jeftiniji gas, od Lukašenka se traži da, u zamenu, preda Rusima u vlasništvo više od polovine gasne infrastrukture. U protivnom, teško dobrom starom socijalizmu – gas Belorusiji će "evropski" poskupeti.

Durenje u sestrinstvu Rusije i Belorusije zapaženo je na Zapadu. Ujediniteljski Savez dve države ostao je u ljušturi struktura bez vlasti. Promovisana je sloboda trgovine, ali nema trgovine. Moskva je počela da blokira i uvoz šećera. Lukašenkov pokušaj, da on bude taj koji vraća u život već zamrli "komonvelt", završio se porazno za Minsk – samitom bez rezultata i skandalom zbog uskraćenog pristupa delu ruske štampe.

Politička pojava predsednika Belorusije ne prestaje da inspiriše njene karikaturiste.

Da li se ove hrapavosti u odnosima Minska i Moskve mogu unovčiti politički? U Belorusiji, Zapad je uložio ne malo sredstava, nastojeći da okupi i podigne na noge jednu slabu opoziciju. Zar ne bi možda mogao da, s malo ustupaka, korumpira i odvoji od Moskve već i tako jakog Lukašenka? Na primer, propuštanjem sa Zapada malo trgovine. Dopuštanjem nešto investicija. Pa i saobraćajem građana. Bolje je da oni sami prihvate i usade sebi tu klicu, koja im se pokušava preneti propagandom SAD iz Poljske.

Napadan iz Vašingtona, Varšave i Brisela, povređen od Moskve, vladar Belorusije i tako već usmerava durbin u svakom drugom pravcu. Znači, prema Iranu i Kini. Nije propustio da namigne i Evropi. Rekao je da Belorusija nije protiv saradnje s velikom integracijom. (Uz uslov, dabome, da mu se ne kopa ispod nogu).

Zvuči jeretički, ali je golicavo. Stvar je na nekim ozbiljnim tribinama uzeta u razmatranje, ali stidljivo. Takav obrt, bio bi, kažu, "moralno problematičan". Pazi bato, moral i politika!

Neko se kao pita, kako bi se posle toga pogledalo u oči sportisti i čestitom profesoru fizike Aleksandru Milinkeviču. Zar su on i nekoliko drugih zbog toga dobijali po leđima od Lukašenkovih podgojenih policajaca?