Izuzetan tekst, solidna predstava

"Brzina tame" Stiva Tešića je izuzetno zanimljiv tekst, sa jedne strane blizak tradiciji psiholoških, porodično-društvenih drama Henrika Ibzena ili Tenesi Vilijamsa, u pogledu analize krhkosti porodičnih veza, i predstavljanja tajni iz prošlosti koje prete da naruše fiktivnu porodičnu stabilnost, zbog čega, takođe, podseća i na "komedije pretnji" Harolda Pintera. Istovremeno, drama inicira niz pitanja koja temeljno raskrinkavaju američke mitove, kao i premise na kojima su izgrađena savremena društva, kritikujući svaku politiku ratovanja, deklarativnu religioznost, itd.

Predstava reditelja Branka Popovića je ostvarena u čvrstim okvirima realizma, što sužava širok dijapazon značenja teksta, jer ne dozvoljava predstavljanje njegovog metaforičkog smisla. Scena realistički predstavlja porodični dom, u suštini hladan i bezličan (scenograf Igor Vasiljev, kostimograf Maja Mirković). Mihailo Janketić igra Džoa, glavu porodice koja je predmet analize, bivšeg borca u Vijetnamu i aktuelnog ratnog heroja, nominovanog za titulu "čoveka godine" države Južna Dakota, gde oni žive. Glumac ga pojednostavljeno oblikuje, isključivo insistirajući na njegovoj neosetljivosti, nonšalantnosti prema jezivoj prošlosti, hroničnom besu koji sve prožima, pri čemu oduzima dublja značenja lika. U predstavi se skoro ni ne naslućuje Džoov buran psihički život, iza fasade gnevnog alkoholičara, ne ostvaruje se jasno njegova krupna, otrovna tragičnost, skoro da se stvara samo skica lika koji je Tešić uzbudljivije, kompleksnije definisao. U pojedinim trenucima predstave, kada govori o ubistvima koje je počinio, Janketić Džou daje nijanse karikaturalnog izraza, koje ovde zaista nisu adekvatne, jer uprošćavaju višeslojnu tragičnost ovog lika, koja formira suštinu drame, i treba da bude baza predstave. Zbog toga, predstava ne uspeva da u potpunosti ostvari idejne potencijale teksta.

Sonja Jauković jasno stvara lik Džoove supruge Ane, koja samo želi normalan život u ljubavi, što se ne ostvaruje zbog društvenih okolnosti, čija je ona žrtva. Hana Jovčić u ulozi njihove ćerke Meri nije dovoljno izražajna, bezlična je i čudno stegnuta, i zaista nije jasno kakvu osobu ona igra. Miodrag Krstović uspešno oblikuje lik Lua, Merinog biološkog oca i nekadašnjeg najboljeg Džoovog prijatelja, takođe ratnog veterana, koji je u međuvremenu postao beskućnik. Iako je spolja prljav i vrlo zapušten, u suštini je nesporno srećniji od Džoa, umereniji, strpljiviji, čak sofisticiraniji. Merinog prijatelja Edija precizno igra Ivan Bosiljčić, kao dezorijentisanog i tunjavog klinca, takođe odraslog u disfunkcionalnoj porodici. Glumac ga oblikuje u ekstremima, od histerične ushićenosti do drastične zbunjenosti i razarajuće potištenosti, koji jasno govore o psihičkoj nestabilnosti lika. U bitnim scenama u kojima se Edi iskreno divi Džoovom skoro mitskom herojstvu, glumac igra svečano, oštro i teatralno, čime se efektno akcentuje činjenica užasa ove vrste društveno generisanih predrasuda, kada javnost jednog izgubljenog ubicu predstavlja kao apsolutnog heroja.

Uprkos manama, predstava "Brzina tame" je u celini solidna, jer je tekst izuzetno kvalitetan, pri čemu posebno treba napomenuti značaj odluke da se dramski opus Stiva Tešića konačno uvede na repertoare srpskih pozorišta.