Изузетан текст, солидна представа

"Брзина таме" Стива Тешића је изузетно занимљив текст, са једне стране близак традицији психолошких, породично-друштвених драма Хенрика Ибзена или Тенеси Вилијамса, у погледу анализе крхкости породичних веза, и представљања тајни из прошлости које прете да наруше фиктивну породичну стабилност, због чега, такође, подсећа и на "комедије претњи" Харолда Пинтера. Истовремено, драма иницира низ питања која темељно раскринкавају америчке митове, као и премисе на којима су изграђена савремена друштва, критикујући сваку политику ратовања, декларативну религиозност, итд.

Представа редитеља Бранка Поповића је остварена у чврстим оквирима реализма, што сужава широк дијапазон значења текста, јер не дозвољава представљање његовог метафоричког смисла. Сцена реалистички представља породични дом, у суштини хладан и безличан (сценограф Игор Васиљев, костимограф Маја Мирковић). Михаило Јанкетић игра Џоа, главу породице која је предмет анализе, бившег борца у Вијетнаму и актуелног ратног хероја, номинованог за титулу "човека године" државе Јужна Дакота, где они живе. Глумац га поједностављено обликује, искључиво инсистирајући на његовој неосетљивости, ноншалантности према језивој прошлости, хроничном бесу који све прожима, при чему одузима дубља значења лика. У представи се скоро ни не наслућује Џоов буран психички живот, иза фасаде гневног алкохоличара, не остварује се јасно његова крупна, отровна трагичност, скоро да се ствара само скица лика који је Тешић узбудљивије, комплексније дефинисао. У појединим тренуцима представе, када говори о убиствима које је починио, Јанкетић Џоу даје нијансе карикатуралног израза, које овде заиста нису адекватне, јер упрошћавају вишеслојну трагичност овог лика, која формира суштину драме, и треба да буде база представе. Због тога, представа не успева да у потпуности оствари идејне потенцијале текста.

Соња Јауковић јасно ствара лик Џоове супруге Ане, која само жели нормалан живот у љубави, што се не остварује због друштвених околности, чија је она жртва. Хана Јовчић у улози њихове ћерке Мери није довољно изражајна, безлична је и чудно стегнута, и заиста није јасно какву особу она игра. Миодраг Крстовић успешно обликује лик Луа, Мериног биолошког оца и некадашњег најбољег Џоовог пријатеља, такође ратног ветерана, који је у међувремену постао бескућник. Иако је споља прљав и врло запуштен, у суштини је неспорно срећнији од Џоа, умеренији, стрпљивији, чак софистициранији. Мериног пријатеља Едија прецизно игра Иван Босиљчић, као дезоријентисаног и туњавог клинца, такође одраслог у дисфункционалној породици. Глумац га обликује у екстремима, од хистеричне усхићености до драстичне збуњености и разарајуће потиштености, који јасно говоре о психичкој нестабилности лика. У битним сценама у којима се Еди искрено диви Џоовом скоро митском херојству, глумац игра свечано, оштро и театрално, чиме се ефектно акцентује чињеница ужаса ове врсте друштвено генерисаних предрасуда, када јавност једног изгубљеног убицу представља као апсолутног хероја.

Упркос манама, представа "Брзина таме" је у целини солидна, јер је текст изузетно квалитетан, при чему посебно треба напоменути значај одлуке да се драмски опус Стива Тешића коначно уведе на репертоаре српских позоришта.