Lampice na jelkama

Ogromne jelke koje ukrašavaju najveće trgove svetskih metropola, ali i one male u domovima širom sveta, koje se ovih dana ubrzano doteruju za Novu godinu i Božić, najčešće su ulepšane raznobojnim lampicama povezanim u svojevrsni žičani lanac. Ove sijalice koje se aktiviraju jednostavnim pritiskom na dugme, osvetljavaju jelku različitim bojama i intenzitetom i stvaraju osećaj posebne topline i svečanosti.

Tradicija osvetljavanja jelke stara je najmanje 300 godina, a prema nekim podacima koreni ovog običaja stvoreni su u Nemačkoj sredinom 17. veka. U to vreme malo božićno drvo, koje je obično stavljano na sredinu sobe, sijalo je uz pomoć minijaturnih sveća koje su lepljene voskom za grane jelke ili kačene iglama za njih. Čitava dva stoleća bilo je potrebno da ovaj običaj postane tradicija i da se proširi, prvo po Nemačkoj, a zatim i istočnoj Evropi. Krajem 18. veka, 1890. godine, izmišljeni su držači za sveće, a između 1902. i 1914. godine u različitim krajevima starog kontinenta na jelkama su počeli da se pojavljuju minijaturni fenjeri i staklene kugle u čijoj su unutrašnjosti gorele sveće.

Prvo božićno drvo osvetljeno je sa 80 malih električnim sijalicama 1882. godine. Izumitelj ovih električnih lampica, kao i prvog lanca sijalica za ukrašavanje jelki bio je Edvard Džonson, kasnije potpredsednik električne kompanije Tomasa Edisona. Njegov pronalazak, skup sitnih lampi povezanih žicom u lanac počeo je masovno da se proizvodi 1890. godine, a samo deset godina kasnije gotovo u svakoj većoj prodavnici u Americi ovakve vrste ukrasa mogle su da se kupe.

Osvetljenje za jelke uvek je predstavljalo potencijalnu opasnost od požara, do kojih je, od nastanka ovog običaja, često dolazilo. Tragičan požar u Njujorku izazvan svećama na božićnoj jelki dalo je ideju Albertu Sadaki 1917. godine da stvori bezopasno električno božićno osvetljenje. On je u stvari usavršio dotadašnje svetleće ukrase obezbedivši žice i kontakte među sijalicama i pomenute godine počela je proizvodnja njegovog pronalaska.