Slepa devojčica prepoznala bradu

Koliko god da smo stari, razočarani, trenutno ili stalno neraspoloženi, često nam samo pogled na Deda Mraza može vratiti osmeh na lice. Slike snežno bele brade i vreće pune poklona kao rukom nas vraćaju u detinjstvo, bude u nama nadu, podsećaju na vreme kada nam je dolazak Nove godine značio više i život bio lep i bezbrižan u svojoj jednostavnosti.

A Deda Mrazeva ima raznih. Obično su to dobrovoljci koji kostimirani posećuju domove za siročad, bolnice i vrtiće. Nađe se u toj ulozi i poneki kolega iz firme koga su predsednik sindikata i drugovi s posla zamolili da deci, uz neizbežno "ho-ho-ho", podeli šarene paketiće.

Ima i onih koji, na poziv porodice, dolaze u kuću i deci dele poklone. Milan Milunović već petnaest godina čini upravo to.

– Devedesetih sam bio među prvima koji su privatno glumili Deda Mraza. Čak su i na informacijama, na broju 988, moj kućni broj 695-766 davali Beograđanima kao telefon Deda Mraza. Sada je teže, veća je konkurencija, pa su i cene povoljne: za kućnu posetu 1.500, a za firme 4.000 dinara – kaže Milunović.

On ističe da je, baveći se ovim poslom, doživeo smešne, ali i trenutke ispunjene osećanjima.

– Jednom prilikom, bio sam u poseti slepom detetu. Sav sam se naježio kada se, pipajući moju bradu, devojčica nasmejala i izgovorila: "Deda Mraz". Bilo je i neobičnih trenutaka, kao kada su majka i ćerka želele da sa mnom provedu celo novogodišnje veče – iskren je Milunović.

Posebno mesto u njegovoj biografiji zauzima podatak da je u toku građanskog protesta 1996/97, odeven u crveni kostim, policajce u kordonu zasipao bombonama.

Pored Deda Mraza, postoje i Baba Mrazice, one koje, uoči Nove godine, mladići pozivaju kako bi, igrajući i skidajući deo po deo oskudnih crvenih krpica, koje samo podsećaju na kostim Deda Mraza, zagrejale prazničnu atmosferu. Ovakvi nastupi su skupi, ali oni koji su im prisustvovali tvrde da se svaki dinar isplati.

– Isplati se, to je sigurno. Ko ne plati, ne može da zna – bilo je sve što nam je kroz osmeh rekla jedna od "novogodišnjih" striptizeta.

Postoje i Deda Mrazevi koje supermarketi i fotografske radnje plaćaju da glume, kako bi što bolje unovčili praznično raspoloženje. Ovi Deda Mrazevi, ,,plaćenici", uglavnom dolaze iz redova armije nezaposlenih i ovih dana cupkaju na hladnoći ispred nekog dućana, mašu  zvoncima pokušavajući da mušterije namame u gazdinu radnju. Baš takvog Deda Mraza pronašli smo ispred male fotografske radnje, udobno smeštene na periferiji Beograda. Izbledeli kostim privezao je širokim vojnim opasačem, ostatkom nerazdužene vojne opreme, na nogama je duboke patike uz umorna stopala pritegao crvenim pertlama, a na glavi je šeretski naherio crvenu kapu sa oklembešenom ćubom. Dok zvoni praporcima, promuklim glasom viče: "Srećna Nova godina! Slikajte se sa Deda Mrazom za samo sto dinara".

Ko se krije iza ove tužne kopije simbola praznika i dečje radosti? Prišli smo čoveku, predstavili se i zamolili za razgovor za novine, a on nam je odgovorio: "Nema problema, za deset minuta imam pauzu, možemo da sednemo preko puta u kafanu". Deda Mraz odzvoni svojih deset minuta i sa ledene kiše uđosmo u toplu, zadimljenu birtiju. Naručio je dupli vinjak, zapalio cigaretu, a priča je sama potekla s njegovih usana.

– Zovem se Dragiša, imam trideset osam godina, upisao sam ekonomiju, ali je nikada nisam završio. Razveden sam, imam petogodišnjeg sinčića koji živi sa majkom i ovo radim – jer moram. Gazda me plaća po procentu od svake fotografije, to je sitna para, ali od nečega mora da se živi – priča Dragiša kroz dim cigarete.

Inače, ovo mu je već treća godina kako glumi Deda Mraza ispred fotografske radnje. Na tom poslu imao je razna iskustva.

– Deca su ponekad uplašena, otimaju se i plaču dok se slikaju. Ja se trudim da uvek kažem nešto lepo, pitam klince šta bi voleli da dobiju i da li su bili dobri, pa im obećam željeni poklon. Drago mi je kada im izmamim osmeh – ne skriva radost Dragiša.