Слепа девојчица препознала браду

Колико год да смо стари, разочарани, тренутно или стално нерасположени, често нам само поглед на Деда Мраза може вратити осмех на лице. Слике снежно беле браде и вреће пуне поклона као руком нас враћају у детињство, буде у нама наду, подсећају на време када нам је долазак Нове године значио више и живот био леп и безбрижан у својој једноставности.

А Деда Мразева има разних. Обично су то добровољци који костимирани посећују домове за сирочад, болнице и вртиће. Нађе се у тој улози и понеки колега из фирме кога су председник синдиката и другови с посла замолили да деци, уз неизбежно "хо-хо-хо", подели шарене пакетиће.

Има и оних који, на позив породице, долазе у кућу и деци деле поклоне. Милан Милуновић већ петнаест година чини управо то.

– Деведесетих сам био међу првима који су приватно глумили Деда Мраза. Чак су и на информацијама, на броју 988, мој кућни број 695-766 давали Београђанима као телефон Деда Мраза. Сада је теже, већа је конкуренција, па су и цене повољне: за кућну посету 1.500, а за фирме 4.000 динара – каже Милуновић.

Он истиче да је, бавећи се овим послом, доживео смешне, али и тренутке испуњене осећањима.

– Једном приликом, био сам у посети слепом детету. Сав сам се најежио када се, пипајући моју браду, девојчица насмејала и изговорила: "Деда Мраз". Било је и необичних тренутака, као када су мајка и ћерка желеле да са мном проведу цело новогодишње вече – искрен је Милуновић.

Посебно место у његовој биографији заузима податак да је у току грађанског протеста 1996/97, одевен у црвени костим, полицајце у кордону засипао бомбонама.

Поред Деда Мраза, постоје и Баба Мразице, оне које, уочи Нове године, младићи позивају како би, играјући и скидајући део по део оскудних црвених крпица, које само подсећају на костим Деда Мраза, загрејале празничну атмосферу. Овакви наступи су скупи, али они који су им присуствовали тврде да се сваки динар исплати.

– Исплати се, то је сигурно. Ко не плати, не може да зна – било је све што нам је кроз осмех рекла једна од "новогодишњих" стриптизета.

Постоје и Деда Мразеви које супермаркети и фотографске радње плаћају да глуме, како би што боље уновчили празнично расположење. Ови Деда Мразеви, ,,плаћеници", углавном долазе из редова армије незапослених и ових дана цупкају на хладноћи испред неког дућана, машу  звонцима покушавајући да муштерије намаме у газдину радњу. Баш таквог Деда Мраза пронашли смо испред мале фотографске радње, удобно смештене на периферији Београда. Избледели костим привезао је широким војним опасачем, остатком нераздужене војне опреме, на ногама је дубоке патике уз уморна стопала притегао црвеним пертлама, а на глави је шеретски нахерио црвену капу са оклембешеном ћубом. Док звони прапорцима, промуклим гласом виче: "Срећна Нова година! Сликајте се са Деда Мразом за само сто динара".

Ко се крије иза ове тужне копије симбола празника и дечје радости? Пришли смо човеку, представили се и замолили за разговор за новине, а он нам је одговорио: "Нема проблема, за десет минута имам паузу, можемо да седнемо преко пута у кафану". Деда Мраз одзвони својих десет минута и са ледене кише уђосмо у топлу, задимљену биртију. Наручио је дупли вињак, запалио цигарету, а прича је сама потекла с његових усана.

– Зовем се Драгиша, имам тридесет осам година, уписао сам економију, али је никада нисам завршио. Разведен сам, имам петогодишњег синчића који живи са мајком и ово радим – јер морам. Газда ме плаћа по проценту од сваке фотографије, то је ситна пара, али од нечега мора да се живи – прича Драгиша кроз дим цигарете.

Иначе, ово му је већ трећа година како глуми Деда Мраза испред фотографске радње. На том послу имао је разна искуства.

– Деца су понекад уплашена, отимају се и плачу док се сликају. Ја се трудим да увек кажем нешто лепо, питам клинце шта би волели да добију и да ли су били добри, па им обећам жељени поклон. Драго ми је када им измамим осмех – не скрива радост Драгиша.