I napojnica se srozala

 Ako kafanska mušterija zaboravi na bakšiš, dovitljivi konobar će ga diskretno podsetiti neveštim vraćanjem kusura odnosno učestalim pokušajima da pronađe sitnije apoene, najčešće prevrćući prstima po pregradama buđelara ili snažno zveckajući gvozdenjacima u džepu. Zašto je ostavljanje napojnice samo nekim uslužnim delatnicima (kelnerima, nosačima, portirima, recepcionerima, sobaricama, frizerima) stvar lepih manira ili, čak, pitanje lične pristojnosti?

Možda i zato što su aktivnosti koje oni servisiraju (turistička putovanja, kafanske sedeljke, ulepšavanja) oduvek smatrane luksuzom, pa i hirom. Đuro Daničić, tumačeći reč „bakšiš“, kaže: „Brijanje se plaća trideset pet dinara, ali je čaršijski red dati onome ko te obrije, povrh toga, koji dinar bakšiša“.

„Konobar mora da zasluži bakšiš, a gost koji ga časti iskazuje mu poštovanje. Ostavljanje enormnog bakšiša doživljavam kao neukusno eksponiranje i, na neki način, kao omalovažavanje kelnera. Uostalom, tokom tri i po decenije mog rada naučila sam da su najveći kavaljeri gosti sa prosečnim primanjima odnosno pripadnici grupacije koju smo nekad zvali radnička klasa“, kaže nam Marija Vidović, konobarica i zaštitni znak „Mornara“, beogradaske kafane odnosno „restorana narodne kuhinje“.

Njen kolega iz istog lokala, Predrag Božić, smatra da konobar, kad krene na posao, ne treba ni da razmišlja o napojnicama, ali i, s druge strane, da bi odbijanje bakšiša svakako bila uvreda za gosta.

Naši sagovornici kažu da, u proseku, danas dobijaju skromnu napojnicu, vrednu od dva do tri posto od iznosa računa, što je, kažu, slikovita mera našeg propadanja. Ranije, minimalni bakšiš se nije spuštao ispod deset odsto, a mesečno je bio dva ili više puta veći od konobarske plate.

Sudeći po slučaju koji se desio Mariji, kafana nije isključivo merilo nečije galantnosti. Kaže, gost koji nije imao običaj da joj ostavlja bakšiš, pozvao ju je da ga lično služi na nekoj svadbi i tu joj dao izuzetno bogatu napojnicu.

Ali, odnos između kelnera i gosta često je naročita psihološka igra. Davno je rečeno da se kafanski gosti dele u dve grupe: na one koje misle da ih konobari potkradaju, i druge, koji su mišljenja da ih ti isti konobari služe. Dalje, razbacivanje bakšišom, ako nije u pitanju bahatost skorojevića, često je nespretna kupovina ljubavi. Isto tako, kafanski gosti široke ruke znaju za jadac: ako samo jednom zakažu, postaju najgori ljudi na svetu!

I u, za nas poslovičnoj, Evropskoj uniji, većina turista smatra da je bakšiš tradicija koju treba sačuvati. Tome u prilog, u jednoj nedavnoj anketi, najviše se izjasnilo Engleza, pa Francuza i Italijana, a isti redosled važi i po kriterijumu broja turista koji redovno časte uslužno osoblje. Ipak, najdarežljiviji turisti u Evropi su Amerikanci, a začelje čvrsto drže Nemci.

Sama reč bakšiš, koja potiče od persijskog glagola „bahšiden“ (darovati, pokloniti), balkanski je turcizam koji je, na pogrešan način, u Evropi preveden kao mito (od turske reči „rušvet“). To tvrdi naš najveći osmanista, Olga Zirojević, čija su najnovija istaživanja usmerena na osmansku običajnost, ishranu i kulturu življenja.

Spektakularno zvuči podatak da je običaj davanja bakšiša ustanovljen, kako kaže gospođa Zirojević, „na kosovskom razbojištu“, odnosno u prelomnom momentu Kosovske bitke kad je emir Bajazit, penjući se na presto, podelio bakšiš janjičarima i ulemi (duhovnom vođstvu: bogoslovima i pravnicima). To piše, kaže Zirojevićeva, u izjavi za naš list, u Turskoj enciklopediji.

Vremenom, Osmanlije su ozakonile ovu praksu, a bakšiš je rastao. Za vladavine sultana Selima I (početkom šesnaestog veka) precizno je određen bakšiš koji se delio janjičarima, spahijama, džebedžijama (čuvarima oružja i municije), tobdžijama i janjičarskim regrutima, a davanje bakšiša ulemi ozakonio je Selim II.

Ovaj sultan, 1566. godine, dočekao je dženazu svog oca, Sulejmana Veličanstvenog (umro pod Sigetom) u Beogradu i, tom prilikom, u današnjoj srpskoj prestonici, nastali su neredi koji su se, u Carigradu, nastavili velikom bunom. Razlog je, naravno, bio bakšiš: umesto da, stupajući na tron, podeli četiri hiljade akči (turskih srebrnjaka), novi sultan je prepolovio cifru.

Kako je Osmansko carstvo nagrizano dekadencijom i ekonomskim teškoćama tako su rasli zahtevi elitnih službenika za bakšišom. Nasilnom uterivanju bakšiša, naravno, pribegavali su janjičari. Osim inauguracije novih sultana, kao povodi su korišteni i drugi događaji, pa čak i prvi izlazak sultana iz Carigrada – u lov!

U samom Iranu, rodnoj zemlji bakšiša, ta reč je podrazumevala nagradu koju moćniji daje slabijem, dakle kad „velika raja“ časti malu, a za obrnuti slučaj korišćen je termin „peškeš“, poznat i kod nas.