Značenje „Evrope” u javnosti Srbije

Kada se kaže Evropa, može se pomisliti na feničansku princezu koju je Zevs, pretvoren u bika, preneo na svojim leđima na Krit; može se pomisliti na kontinent pod tim imenom, ali i na veliko poluostrvo još većeg azijskog kontinenta; naposletku, tu je ekonomska i politička unija država koja je izabrala ovo ime da označi sopstveni identitet.

Upravo se u ovom poslednjem smislu Evropa, po pravilu, javlja u diskursu vodećih političkih stranaka i mnogih intelektualaca u Srbiji. Razlog se nalazi u objektivnim okolnostima političkog položaja Srbije.

Naime, ona se graniči sa istoka, severa, a uskoro i zapada sa EU (BiH je protektorat EU, a Hrvatska postaje članica). Štaviše, na jugu zajedničku granicu „sprečava” tek BJR Makedonija, jer i Kosovo je protektorat EU. Dakle, „Evropa” je sudbina Srbije. Iako Srbija ne bude njena članica u budućnosti, u ne manjoj meri će, ipak, zavisiti od nje. Ulazak u EU, bez obzira na to da li će ona ostati ovakvakakva je danas ili ne, za Srbiju je poželjan zbog toga što će tako pobeći sa periferije svetskog kapitalističkog sistema na poluperiferiju. Ona će se pridružiti siromašnijem delu ovog elitističkog „kluba”, štiteći se istovremeno od političkog prodora i hegemonije Turske. Naime, one zemlje Balkana koje ne uđu pod isključivo okrilje EU nalaziće se pod podeljenim starateljstvom Brisela i Ankare. Za Moskvu će tu biti malo mesta, jer njoj će prilaz Balkanu otežavati, ako ne i onemogućiti, SAD, EU i Turska.

Ovaj objektivan politički smisao često se pravda ideološkom pričom o evropskim vrednostima i opštim prosperitetom koji očekuje Srbiju kada u EU uđe. Naravno, dešavanja u Grčkoj, Italiji, Irskoj, Portugaliji, Španiji, Mađarskoj, umnogome su relativizovali domete ideološke pripovesti o EU kao materijalističkom raju. No, priča o „evropskim vrednostima” opstaje. Najčešće se tu misli na periodično menjanje vlasti na relativno poštenim izborima, što se pogrešno zove demokratijom, na tržišnu privredu što je eufemizam za kapitalizam, te na poštovanje ljudskih prava i razlika među pripadnicima raznovrsnih društvenih grupa. Nažalost, ni tu evropska stvarnost nije na onom nivou na kojem ga ideološka priča prikazuje.

Najbolje to pokazuje uspon krajnje desnih stranaka koje se diče ksenofobičnim, rasističkim i nacionalističkim stavom. U pojedinim zemljama, kao što je susedna Mađarska, ovakve stranke vladaju ili podržavaju vladu koja odnosom prema manjinama, osobito romskoj, šokira liberalni i levičarski deo javnosti u EU i van nje. Pa ipak, u EU su, možda, najbrojnije snage koje istinski brane čovečan i civilizovan odnos prema različitom, manjinskom i slabijem, pa ova pripovest ima bar delimično uporište u stvarnosti. Takođe, snaga javnosti u EU, tj. delimična demokratska kontrola interesa i ponašanja oligarhije, nije zanemarljiva, pa kada se neki ministar ili političar ogreši o opšte prihvaćena moralna pravila i zakonske norme, onda podnosi ostavku. Na primer, nedavno je dotad vrlo popularni ministar odbrane u vladi Angele Merkel, Teodor cu Gutenberg, viđen i kao budući vođ nemačkih demohrišćana, morao podneti ostavku i uplatiti 20.000 evra Udruženju za pomoć deci oboleloj od raka, pošto se otkrilo da je plagirao doktorsku disertaciju.

U Srbiji, pak, činjenica da je ministar Oliver Dulić sklopio posao sa preduzetnikom Oliverom Dulićem nije bila dovoljan razlog ni za njegovu ostavku ni za smenu. Mutni poslovi oko privatizacije Nacionalne štedionice Mlađanu Dinkiću ni do dana današnjeg nisu škodili, a nedavno je javnost saznala i da supruga Čedomira Jovanovića ima preduzeće. Kada supruga vođe političke stranke odnedavno i iznenada otkrije preduzetnički dar, onda se čovek mora zapitati na koji način ova stranka može dovesti do „preokreta”, tj. do ubrzanja putovanja Srbije ka Evropskoj uniji. Naime, autoru ovog teksta nije poznato da vođi političkih stranaka ili njihove supruge u društvima EU, pošto se već neko vreme bave politikom, počinju da grade i preduzetničke karijere. Ima slučajeva, često nesrećnih, da se uspešni preduzetnik posveti politici, na primer Berluskoni, pa stečeni novac koristi za sopstvenu političku promociju i zaštitu od krivičnog gonjenja, ali da političar otvoreno, osnivajući preduzeće, koristi političku moć, veze i uticaj, za porodično bogaćenje – to je već specijalitet srbijanske političke kulture. Kada su u pitanju donedavni evroskeptici, savet da treba „kraduckati” a ne krasti kao što svoje pulene uči magistar Ilić, iako proizvodi podsmeh, ne izaziva preterano iznenađenje; ali kada političari usta punih Evrope i njihove supruge osnivaju preduzeća, mučnina je nužan ishod.