Pioniri kamenine

Upoznali smo se u Švedskoj, u radionici keramike. Paula je tada radila u jednom odeljenju a ja u drugom. U Srbiju smo, početkom sedamdesetih godina prošlog veka, prvi doneli keramičku tehniku kamenine. Svako je, potom, razvio samosvojnu poetiku stvaranja, pa sam se ja, uglavnom, bavio posudnom keramikom a Paula keramoskulpturom, priča nam Branislav Stajević jednog od ovih, hladnih, jesenjih prepodneva u prostorijama Konaka kneginje Ljubice, gde do 4. decembra traje retrospektivna izložba njegovog i stvaralaštva njegove supruge, Paule Kasinen-Stajević.

On, eminentni keramičar i profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti, sada u penziji i ona, takođe eminentna keramičarka i slobodna umetnica, već decenijama dele zajednički život, kako umetnički tako i privatni. Članovi Ulupudsa, dobitnici brojnih nagrada, sa još većim brojem samostalnih izložbi i učešća na umetničkim kolonijama i simpozijumima. U njegovom fokusu, kako sam kaže uvek je bila forma, dok je u njenom, kako ona sama kaže, uvek bila zapitanost šta je ono što leži iza pojavnog. Kako piše Olga Šram, istoričarka umetnosti u katalogu koji prati izložbu, iako oblikovanje na kolu nužno proizvodi skladne i pravilne forme, kod Branislava Stajevića težnja ka izvanjskom dopadljivošću predmeta nije primarna. Njegova misao usmerena je na smislenost i razložnost njihovog nastanka i postojanja.

– Moji počeci u vezi su sa figurativnom keramikom, da bi se posle orijentisao na posudnu. Ali, boje i motivi meni nisu bili primarni, već forma. Radovi su, stoga, uglavnom jednobojni. Tek pri kraju počeo sam da se igram sa porcelanom, radeći apstraktnu skulpturalnu keramiku, pojašnjava profesor Stajević.

Paula Kasinen-Stajević, reč je kritike, ističe se po delima maštovitih formi posebne poetike koja nenametljivo dotiču suštinska pitanja egzistencije i nestajanja, procese transformacije organskog sveta.

– Priroda jeste uvek bila moja inspiracija, ali najčešće surova priroda, planine, kamen. Vuklo me je, zapravo, ono što se krije unutra. Moji radovi zato svi imaju nazive, koji posmatrača upućuju u njihovu suštinu: „Crne dubine”, „Zatvoreni svet”, „Svedok vekova”..., kaže naša sagovornica.

Kamenina, koju su 1971. uveli u našu umetnost, (u Švedskoj se radi još od 1966. godine) tvrđa je od terakote, peče se na većoj temperaturi i kao takva je izdržljivija i omogućava veću izražajnost. Kažu da ih je ta tehnikaveoma privlačila. Nešto što njih dvoje danas mogu da izdvoje kao novo a što naši mladi umetnici koriste, mimo instalacija (koje Stajevići ipak ne smatraju pravom keramikom jer se ne peku), jeste raku japanska tehnika. Iako potiče iz 14. veka na naše prostore stigla tek nedavno i veoma je popularna kod umetnika koji tek započinju svoju karijeru. Upravo njima profesor Stajević poručuje:

– Ključna je vrednoća. Talenat je samo ulaznica. Onaj ko je vredan taj će i uspeti. Kao u sportu. I profesionalizam. I to je to.

Postavka se, posle Beograda, seli u Suboticu, odakle je i potekla inicijativa za njenu organizaciju, do kada će biti završene i njihove monografije.