Пионири каменине

Упознали смо се у Шведској, у радионици керамике. Паула је тада радила у једном одељењу а ја у другом. У Србију смо, почетком седамдесетих година прошлог века, први донели керaмичку технику каменине. Свако је, потом, развио самосвојну поетику стварања, па сам се ја, углавном, бавио посудном керамиком а Паула керамоскулптуром, прича нам Бранислав Стајевић једног од ових, хладних, јесењих преподнева у просторијама Конака кнегиње Љубице, где до 4. децембра траје ретроспективна изложба његовог и стваралаштва његове супруге, Пауле Касинен-Стајевић.

Он, еминентни керамичар и професор на Факултету примењених уметности, сада у пензији и она, такође еминентна керамичарка и слободна уметница, већ деценијама деле заједнички живот, како уметнички тако и приватни. Чланови Улупудса, добитници бројних награда, са још већим бројем самосталних изложби и учешћа на уметничким колонијама и симпозијумима. У његовом фокусу, како сам каже увек је била форма, док је у њеном, како она сама каже, увек била запитаност шта је оно што лежи иза појавног. Како пише Олга Шрам, историчарка уметности у каталогу који прати изложбу, иако обликовање на колу нужно производи складне и правилне форме, код Бранислава Стајевића тежња ка извањском допадљивошћу предмета није примарна. Његова мисао усмерена је на смисленост и разложност њиховог настанка и постојања.

– Моји почеци у вези су са фигуративном керамиком, да би се после оријентисао на посудну. Али, боје и мотиви мени нису били примарни, већ форма. Радови су, стога, углавном једнобојни. Тек при крају почео сам да се играм са порцеланом, радећи апстрактну скулптуралну керамику, појашњава професор Стајевић.

Паула Касинен-Стајевић, реч је критике, истиче се по делима маштовитих форми посебне поетике која ненаметљиво дотичу суштинска питања егзистенције и нестајања, процесе трансформације органског света.

– Природа јесте увек била моја инспирација, али најчешће сурова природа, планине, камен. Вукло ме је, заправо, оно што се крије унутра. Моји радови зато сви имају називе, који посматрача упућују у њихову суштину: „Црне дубине”, „Затворени свет”, „Сведок векова”..., каже наша саговорница.

Каменина, коју су 1971. увели у нашу уметност, (у Шведској се ради још од 1966. године) тврђа је од теракоте, пече се на већој температури и као таква је издржљивија и омогућава већу изражајност. Кажу да их је та техникавеома привлачила. Нешто што њих двоје данас могу да издвоје као ново а што наши млади уметници користе, мимо инсталација (које Стајевићи ипак не сматрају правом керамиком јер се не пеку), јесте раку јапанска техника. Иако потиче из 14. века на наше просторе стигла тек недавно и веома је популарна код уметника који тек започињу своју каријеру. Управо њима професор Стајевић поручује:

– Кључна је вредноћа. Таленат је само улазница. Онај ко је вредан тај ће и успети. Као у спорту. И професионализам. И то је то.

Поставка се, после Београда, сели у Суботицу, одакле је и потекла иницијатива за њену организацију, до када ће бити завршене и њихове монографије.