Etatizacija prava deteta

U više teorijskih stavova kao i u vaspitnoj praksi upozorava se na jedan pogrešan metod uticaja na razvoj mlade osobe koji je naizgled prihvatljiv i valjan, a zapravo je duboko pogrešan i štetan po razvojne potencijale deteta. Reč je o prezaštićenosti. Roditelji veruju da je svakodnevna i sveobuhvatna briga i nadzor nad detetom, koja podrazumeva svesno ometanje njegovog samostalnog napora da se suočava sa realnostima života i da samostalno pronalazi rešenja za probleme na koje nailazi, pravi način da se njihovo čedo pripremi za život. Oni roditelji koji se drže načela prezaštićenosti svog deteta, čine izrazito rđavu stvar. Oni sprečavaju svoju decu da se služe sopstvenim razumom, da slobodno biraju vrednosti, da preuzimaju odgovornost za sopstvene postupke. Tako u najboljim namerama formiraju ličnosne osobine svoje dece sa lošim posledicama.

U Srbiji se neko dosetio da 2011. godine sačini Zakon o pravima dece po istom modelu. Umesto roditelja, sada se pojavljuje država. Treba kodifikovati pravila po kojima će se zaštititi prava dece u svim oblastima društvenog života:bezbednost, zdrava životna sredina, opstanak i razvoj, sloboda, uvažavanje mišljenja deteta, pristup službama za zaštitu prava deteta, rehabilitacija i reintegracija. U prednacrtu zakona nabrajaju se građanska i politička prava deteta, zatim pravo na život u porodici, pravo na zdravstvenu zaštitu, slede ekonomska, socijalna i kulturna prava, najzad, navode se posebne mere zaštite deteta.

Posebno je zanimljiv, sa sociološkog stanovišta, deo sedmi u kome se ispisuju nadležnosti u ostvarivanju i zaštiti prava deteta. Ko je nadležan? Sve državne institucije i društvene u liku ,,privatnih institucija”. Tako, navode se: 1.nadležnosti državnih organa (skupština, vlada, Nacionalni savet za ostvarivanje i zaštitu prava deteta, ministarstva i drugi organi državne uprave, nezavisan državni organ za zaštitu ljudskih prava), 2. nadležnosti autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, 3. privatne institucije (,,Privatne institucije obavljaju delatnost u vezi sa zaštitom prava dece i pružanjem posebne zaštite deci u skladu sa zakonom.”) Teško je proniknuti u opskurnost ovako definisane privatne ustanove koja treba da štiti prava deteta.

Kada se pročita ta skica od zakonskog akta, prvo što se mora primetiti je striktna etatizacija prava o kojima je reč. U skoro svakom članu navodi se pojam ,,organi javne vlasti” koji je, vidimo, neprecizno definisan a treba da ima operativnu vrednost. Mora biti da je ova sintagma sinonim za državne organe, ali možda obuhvata i paradržavne organe poput agencija, zavoda, direkcija itd. Svejedno. Reč je o javnoj vlasti a to je institucija od ključnog značaja za društveni i individualni život. Problem je u tome što je ona neka vrsta nadvlasti ili vlast koja se meša u svaku drugu vlast.

Kada se tako definiše problem javne vlasti i prava deteta, pri čemu javna vlast nadzire i meša se baš u sve društvene delatnosti, dobijamo zapravo jednu neskrivenu etatizaciju prava deteta.

U ovom zakonu (tačka 3) navodi se da je jedan od osnovnih ciljeva uspostavljanje jedinstvenih kriterijuma i standarda za ostvarivanje najboljeg interesa deteta u svim oblastima života (podvukao Z. A.) i razvoja deteta i stvaranje uslova za njihovu primenu.

U članu 18. nacrta zakona o kome je reč piše: ,,U svim aktivnostima koje se tiču deteta i odlukama koje se u vezi sa tim donose, organi javne vlasti, pravna i fizička lica dužni su da postupaju rukovodeći se najboljim interesima deteta”. Tako organi javne vlasti treba da ,,čuvaju odnose braće i sestara, mišljenja i želje deteta, uvažavanja detetovog doživljavanja vremena”. Dakle, mišljenje i želje deteta će biti u nadležnosti „organa javne vlasti”! Znači li to da će propisivati ispravno, a eliminisati pogrešno? A kada se pogleda deset tačaka najboljeg interesa deteta vidimo da su to pre svega porodične brige i dužnosti samog deteta, a zatim obrazovnih i vaspitnih ustanova.

Zapanjujuće je do koje mere se marginalizuje porodica kao ključna institucija u razvoju sopstvenog deteta i oblikovanju njegovih životnih i profesionalnih interesa. Tačnije, smisao života svakog pojedinca se utemeljuje u porodici, a pisci ovog zakona bi hteli da životni put mlade osobe trasiraju ,,organi javne vlasti” iliti država sa promenljivim vladama i savezima.

*Sociolog, naučni savetnik

Sutra: Zašto obavezna srednjaškola