Za frau Merkel, hitno!

Imali smo 67 zarobljenih nemačkih vojnika u mesecu novembru 1941. godine u Čačku. Mnogo se piše o Užičkoj Republici iz 1941. ali ovaj podatak o zarobljenim nemačkim vojnicima niko ne spominje.

Njih 67 bilo je dodeljeno da rade na železničkoj stanici u Čačku. Komesar železničke stanice Aco Patak imao je desetinu partizana koja se brinula o tome da li mali voz „ćira” redovno saobraća od Čačka do Užica. U toj desetini bio sam i ja, pa Karo Vaška, Cale Nosonja, Cukin, i najbolji među nama Kočo Veselinović. On je u sedmom razredu gimnazije već govorio nemački i francuski. Pa i svaki od nas, svi sedmi gimnazije, znali smo pomalo nemački. Zajedno sa nemačkim zarobljenicima istovarivali smo vagone hrane koja je dolazila iz Užica. Među nama bio je i naš Džudža, šegrt na železnici, ali je naučio da vozi dresinu. Džudža je često vozio do Užica. Nad slobodnim Čačkom često su nadletali avioni, oni mali, zvani Brega, ali imali su običaj da se pojave izjutra na nebu i da bacaju male bombe i tako prave štetu železničkoj stanici.

Među zarobljenim Nemcima bio je i jedan malo deblji od ostalih, u razgovoru sa Kočom predložio je da, kada se pojavi „brega”, on i ostali zarobljenici počnu da mašu i da će ih prepoznati jer su imali nemačke uniforme. I zaista, „brega” avion više nikada nije gađao stanicu, ali je bombe bacao po Čačku.

Jesen novembra 1941. u Čačku bila je vedra, sunčana i topla. U blizini stanice bila je mala pijaca, i seljaci iz okoline donosili su bogate plodove. Mi smo se hranili vojnički, više nije bilo kao kod kuće. Da se bolje hranimo pomogao nam je taj mali avion „brega”. Mali pijac je bio blizu stanice i Karo Vaška vikne: ,,Juriš!”, mi jurnemo, za nama nekoliko zarobljenih vojnika, i pred nama se pokorio pijac – seljaci pobegli jer je oko njih palo nekoliko malih bombi.

Na pijaci, zarobili smo voće, povrće, slaninu, pršut, sir, kajmak, grožđe smo odneli komesaru Aci Patku. Sada je bilo lakše našem ustanku.

Iz Užica su dolazili vagoni, ali sa knjigama. Nemci su brzo istovarivali jedan vagon. Bio je pun knjiga, hiljadu knjiga sa napomenom da se pošalju drugovima na front kod Kraljeva. Bila je to jedna debela knjiga. Istorija Svesaveznekomunističke partije, u zagradi malo slovo b, što će reći boljševika. Koča je uveče pokušao da nemačkim zarobljenicima prevede delove iz knjige, kako je Lenjin vozom stigao u Petrograd da digne bunu.

Morate da živite u ustanku pa da vam se dese divne stvari kao što je ova, za moje pisanje.

Noć, ja na straži sa debelim Nemcem Hajnrihom. Nemamo mi iz desetine ni puške, imali smo jednu zvala se malikerka, ali nismo za nju imali metke. Sa tom puškom bio sam na straži, ponoć. Pojavi se komesarRatko Mitrović. Ja sam odrastao u njegovoj avliji. Ratko ide, a ja vičem: „Stoj, ko ide!?” Ratko priđe: „Šta ti tražiš ovde”, pita me, pa kaže: „tvoj otac je imao lepu biblioteku, da li ima knjigu ’Pokojni Matija Paskal’ od Pirandela? Idi vidi”.

Odem, kuća prazna. Otac, majka, sestra, pobegli u selo, razbijem prozor, nađem knjigu, donesem. Mnogo godina kasnije saznao sam da je ,,Pokojni Matija Paskal” bila knjiga za šifrovane poruke Ustanka za Moskvu.

Džudža me poveze dresinom do Užica. Vidi se da je to prestonica Užičke Republike – pune kafane. Tu Džudža poznaje berberina Priba koji sa ponosom kaže da brije Tita i da mu posle brijanja uvek da jedan zlatnik. Ja sretnem Nikolu Rajića, pesnika, čitao pesme u našoj gimnaziji. Vodi me u Sokolski dom, spremaju ,,Mati” Gorkog. Slušam probu džez orkestra pod upravom Jovaša, i njega poznajem, majka mu je bila krojačica u Čačku. Po povratku iz Užica dajem ideju komesaru Aci Patku da sa Nemcima pripremimo neki hor. Sa zarobljenim Nemcima pokušavamo da pevamo „Internacionalu”. Ali čujemo grozne vesti: Nemci od Kraljeva polako tenkovima kreću na Čačak.

To je kraj novembra, tačno 29. Aco Patak naređuje meni, Caletu Nosonji, Karu Vaški, da malim vozom oteramo Nemce u Užice. Noć, voz, nemački vojnici spavaju u prvoj klasi, kroz Požegu brzo prolazimo, drže je četnici. Izjutra, mi u Užicu, predajemo zarobljenike, ja se javljam Aci Patku telefonom iz železničke stanice, a odande, iz Čačka, javlja mi se nemački glas.

Tridesetog novembra u Užicu, magla, mnogo godina kasnije čitao sam u ,,Dnevniku” Dedijera da se u bežaniji iz Užica Tito izgubio u magli. Nas nekoliko je već u bežaniji preko snega i Zlatibora, magla i nas rastera na razne strane. Ostanem sam. Šta li je sa nemačkim zarobljenicima? Šta je sa mnom, u snegu? Sramota je da se sada hvalim, ali ostao sam živ zbog jednog živog krompira koji sam jeo. Ali, spase me čovek sa dva konja. Poznajem ga iz Čačka, Milutin Kupler se zove, kočijaš. Našao konje koje su mu doveli ovi naši, partizani. Našao i mene. Zna mog ćaleta. Sa konjima lepo prođemo pored Nemaca, sve do Čačka. Dođem kući u zoru. Taman me majka oprala od vašaka, kad neko zakuca. Idem u ćorku. Hapse me vojnici državne straže, kasnije sam saznao da su to oni koji su streljali po Kragujevcu. Terali su me iz ćorke u ćorku, ali tata je imao pare, spasao me.

U slobodi, sa Caletom Nosonjom, a najviše sa Kočom Veselinovićem, pričamo o zarobljenim Nemcima. Šta je bilo sa njima?

Zbog uspomena letujem na Zlatiboru. Tu sam upoznao divnu ženu, istoričarku Zlatibora i Srbije Bosu Rosić. Ona mi pokazuje reku Uvac, manastir koje se isto zove. Oko manastira su lepi krajevi, a da bi sve to videli, idemo peške. Da osetim blago vazduha i istoriju koju pronalazim posle 20 godina. Bosa Rosić me upoznaje sa Mićom Živkovićem, on zna moje ratne filmove i epizodu iz filma ,,San”, sa debelim Hajnrihom. Mića Živković iz sela Stublo video je naše zarobljene nemačke vojnike kako se kod njegovog sela susreću sa svojim vojnicima i oblače nove uniforme. Tako su spaseni.

Godine 1972. bio sam na festivalu u Berlinu. Naš konzul, posle projekcije filma, rekao mi je da u Berlinu postoji mala grupa bivših vojnika koji se druže i preko konzula su tražili da, ako je moguće, posete Čačak i Zlatibor.

Dodajem izjavu gospođe Merkel, koja je za nemačke vojnike na Kosovu rekla: ,,Naši vojnici veličanstveno obavljaju svoj posao za šta sam im zahvalna”.

Naša desetina sa železničke stanice u Čačku 1941, još ima živih. Cale Nosonja, Džudža, pa i ja, da li će nam se javiti gospođa Merkel?